Vidovdan srpskog jedinstva

Mi teško možemo i da zamislimo kako su izgledali, o čemu su razmišljali i od čega su strepeli naši davni preci. Ponešto smo u međuvremenu naučili, iskustvom proverili i zauvek zapamtili kroz zavetnu misao kulture sećanja. Sećanje i jeste oživljavanje nekadašnje realnosti, onda kada ona odavno više ne postoji, uz blagodarnu zahvalnost njenim lekcijama i poukama.

A stajna tačka našeg, srpskog uporišta je dubinski vezana za jedan konkretni trenutak („večnutak”) u istoriji, za požrtvovani, junački otpor vitezova kneza Lazara nadolazećoj opasnosti iz Male Azije.

Te 1389. godine (28. juna, u utorak, od jutra do zalaska sunca) začet je, dugoročno i pouzdano, i fizički i metafizički otpor svetosavskog srpstva goloj sili brojčane i materijalne nadmoći islamskog carstva sa Bosfora.

Nakon ovog bojnog podviga Srbe više „nije bilo moguće obuzdati ni strahom, ni ličnom korišću, jer oni od tada žive u duhu, prkoseći materiji, nalik prvim hrišćanima koje nije moguće savladati ni telesnim patnjama, ni fizičkim zadovoljstvima”, a „misao prethodi delu, baš kao munja gromu (koji stiže prilično sporo, ali neumoljivo)”.

Hajne tako, gotovo proročki, vidi snagu misli („i silu zaveta”, mi bismo dodali), koja boravi u pojavnom svetu – nevidljivo, ali realnije od svake realnosti – i čuva pobedonosno korenje svake autentične tradicije ne dopuštajući da je ma šta preore i konačno zatre za sva vremena.

U našem slučaju je reč o adekvatnom „pakovanju” onog srpskog svetosavskog – u borbeni vid kosovskog zaveta, za viševekovno očuvanje istorijski izgubljenog jedinstva crkve, naroda i države u najtežim godinama i najstrašnijim iskušenjima…

Slično njemu, a još preciznije i smelije, njegov francuski brat po duhu istine, filozof i teolog Žak Mariten, upravo u srpskoj kneževoj večeri, poslednjoj pred bitku sa Turcima, prepoznaje Hristovo okupljanje apostola za trpezom, neposredno uoči svog stradanja i raspeća. Pisac „Integralnog humanizma” i fenomenalnih „Stepena saznanja” ovim neočekivanim poređenjem jerusalimske i kosovske večere dve harizmatične grupe Božjih izabranika započinje svoju (kod nas još uvek neprevedenu) mističnu studiju „Religija i kultura” („Religion et culture”, 1930), dajući tako najveću počast srpskom narodu koju je ikada doživeo sa zapadne strane međusobno zavađenog evropskog kontinenta.

A svaki hrišćanski vitez i jeste Hristov apostol, posebno uoči Golgote, koja obavezno i uvek prethodi Vaskrsenju. Pa je to tako i u našem slučaju, koji nas već 637 godina brani i čuva od svakog neprijatelja, a naročito od sopstvenih grehova i unutrašnjih slabosti. I ne treba se plašiti ovakvih velikih i ambicioznih poređenja, jer je u borbi za očuvanje i spas duše sve važno i neprocenjivo, kao prioritet svih prioriteta i skrivena suština postojanja objedinjujuće „srpske ideje”.

Kao ni nacije, tako ni ideologije nisu nastale isključivo u 19. veku i, posebno, tokom i odmah nakon Oktobarske revolucije; u mnogim zemljama Evrope i sveta se to događalo u srednjovekovnom periodu njihove istorije. Pa je tako srpska rodoljubiva misao nastala u eri Svetog Save, njegove braće i oca. Da bi se konačno razvila i upotpunila u epohi Kosovske bitke i svemu što joj je direktno prethodilo.

Za razliku od, na primer, Nemačke i Italije, koje su bile politička posledica buržoaske revolucije iz 1848. godine, Srbija (kao i, recimo, britanska kraljevina) u svetskim ratovima modernog doba crpla je svoju životvornu snagu iz duboko i davno zakopanog, predačkog korenja. Taj nepregledni rezervoar neprolaznih vrednosti, intuicija i čuda oživljava, svaki put iznova, kao arturijanski mač iz kamena, u kontinuitetu raznih istorijskih nastavaka davno započete identitetske priče.

Zato je izbor večnosti umesto privremenih trenutaka udobnosti i lične sreće, pa i po najtežu cenu samožrtvovanja – ne samo „naše opredeljenje” već i načelni stav, princip koji je postao „naša nepromenljiva priroda” i način postojanja u istoriji. Oživljeni „svetli grobovi” srpske zavetne duhovne vertikale su neuporedivo bliži našim idealima i stremljenjima od spokojnog, „rajskog” uživanja u ovozemaljskoj horizontali naše svakodnevice. Krajnji cilj (kolektivnog spasenja svetosavski nadahnutog naroda) uvek pobeđuje sva iskušenja i ponude, a nema te „večere” i raskošnih obećanja koje zavređuje srpsko odricanje od vere i slavske ikone, predačkih molitvi i zavetnih zaricanja.

A i kada se katkad ipak dešava ta mučna i kratkotrajna operacija našeg potpisivanja ugovora sa đavolom, tome prethodi javno i gotovo ritualno odricanje od vere i konkretno ispisivanje iz redova srpske nacije. Otuda i tolika mržnja prema srpstvu i svemu srpskom (čak i kada je reč o bezazlenim civilima, pa i sasvim maloj deci iz našeg naroda), jer naše unutrašnje i spoljašnje neprijatelje izluđuje i opseda ona zavetna supstanca ravnodušnosti visoke Srbije prema uspehu, privremenim zadovoljstvima i ličnoj sreći.

Zato tu nikada nije reč samo o sukobu pragmatičnih nacionalnih interesa, već o bogomrziteljskoj strasti naspram našeg „narodnog ikonostasa” (pošto svako od nas nosi ikonu Gospodnju u sebi). I zbog toga je praktično nemoguće smirivanje ove duhovno-šovinističke mržnje, zasnovane na prepoznavanju vrste i porekla tipa ljudskog materijala „među tim nepodnošljivim Srbima”.

I zato naše klevetnike i mrzitelje toliko nervira i naprosto izluđuje pojam „nebeske Srbije” i našeg trajnog opredeljenja za večno, a ne ovozemaljsko, političko carstvo. Dovoljno je što naša himna bezazleno priziva Božju pravdu („ni po babu, ni po stričevima”) da bi nam se, ničim neizazvano, podmetala ideja navodnog „velikosrpskog hegemonizma”, koji kod nas ne postoji ni u tragovima. Mi, u duhu naših zaveta, ne da nismo osvetnički raspoloženi, već bismo podelili i poslednju koricu hleba, pružili medicinsku brigu i prepoznali navodno bratstvo tamo gde ga nikako nema, niti ga je ikada bilo.

Ali ni to, očigledno, nije dovoljno. Sve je to samo prosipanje bisera pred svinje i uzaludno bacanje naše ljubavi u tamni bunar bez dna. Kao u specijalnoj viziji pakla i ovde naše mrzitelje izluđuje naše uzastopno i bezuslovno praštanje.

Ne mogu da nam oproste što im ne uzvraćamo istom merom i, kao najgore, što im praštamo zločine počinjene nad nama za koje nisu pokazali ni najmanje pokajanje. Što im više praštamo i prizivamo ih u zagrljaj, posle svega, oni nas više mrze i očajnički beže iz tog (njima nepodnošljivog) zagrljaja.

O tome čudesno piše (ne na naše regionalne teme) jedan veliki grčki mislilac moderne epohe kada u svojoj „Ognjenoj reci večnosti” opisuje svu strahotu muka posle smrti ljudi lišenih osećanja ljubavi i empatije, kada se neočekivano suoče sa Božjom ljubavlju uprkos svim njihovim gresima. Jer oni tu nezasluženu i neočekivanu ljubav ne mogu da istrpe, otprilike kao kada nas uporno grli neko koga ne volimo i ne možemo da podnesemo ni sekund više takvih neželjenih zagrljaja.

To je naša sudbina, jezivog stradanja zbog nepostojanja spremnosti da zamrzimo čak i najgoreg neprijatelja.

A čim pustimo osvetničku strast „odavno zaslužene” mržnje prema svojim dželatima da zavlada našim srcem, mi istog trenutka prestajemo da sledimo (novozavetni, svetosavski, kosovski, đakon-avakumovski) zavet iz samog jezgra našeg postojanja, i na nebu i na zemlji, i u vremenu i u večnosti. Sami sebe time isključujemo iz drevnog, nepromenljivog poretka stvari i rađamo se u iskrivljenom ogledalu odraza naših neprijatelja.

Otud toliko surovosti kod nekadašnjih Srba u liku (i uniformi) svojih pokatoličenih ili komunističkih ili građanističkih ili islamiziranih… izbora. Ta okrutnost u njihovom, preveravanjem izmenjenom obličju je sama suština njihovog preobražaja kojim se potire nekadašnja (autentična) priroda srpskog i pravoslavnog predačkog živog lanca. Retro paradoks. Poput leptira koji se apsurdno i tragično vraćaju u formu gusenice, na svoju i opštu nesreću.

I nema te „večere” koja može da nadoknadi ovakav gubitak i fatalno skretanje sa puta spasenja (negde kod Albukerkija). Otud je svako jugoslovenstvo tako opasno za Srbe, jer nema onu lukavu, taktičku svrhu i politički strateški razlog (koji nimalo ne uznemirava suštinu identiteta nesrpskih Jugoslovena). Mi, nasuprot, lutamo u novom identitetu među lažnom razbraćom i dokazujemo se uzalud smanjujući sve svoje srpsko i organski različito od rimokatoličkih, progermanskih Slovena iz našeg komšiluka. I tako se opasno približavamo tački topljenja našeg ontološkog i duhovnog jezgra, lebdeći ni na nebu ni na zemlji („nit’ smo vino, niti voda”). Ukidajući svoj nacionalni i duhovni temelj, ne možemo da izgradimo ništa ozbiljnije od manje ili više ubedljivog falsifikata (u nigdini između ekskluzivno ljudskog, malosrpskog i bezbožničkog). Zalud sav trud ovakvog društvenog inženjeringa i banalnih lepih želja („svi su ljudi braća”) u zagušljivom ambijentu u kojem je prosto mirisala krv budućih žrtava nakon ratnog otvaranja karata i objave nasilnog pokatoličenja i prozelitskog unijaćenja nezaštićenog pravoslavnog stanovništva u masovnoj endehazijskoj klanici.

Naravno, i naš iskustveni otklon od jugoslovenskog iskakanja iz svetosavskog stroja, plaćenog stotinama hiljada nevinih srpskih žrtava, odmah biva proglašen za „nacionalistički” dokaz nemogućnosti saradnje i zajedničkog života sa nama, „nepopravljivim Srbima”.

Zato je vreme da konačno vidimo, vidovdanskim pogledom, spasonosni horizont naše bolje i sigurnije budućnosti, da se potrudimo da, umesto sanjarija, dođemo do realpolitičke, integralne vizije povratka na srpski put. Na vidovdanski put jedinstva svega onog najboljeg što je bilo, što jeste i što tek treba da nam se dogodi.

*Reditelj