Велеизненађења у историји

Пошто колега Михаило Поповић („Горбачов и ’одлучујућа улога нечињења’”, објављено у ,,Политици”, 2. децембра) оцењује да је мој текст „Случајност и нужност у пропасти комунизма” (18. новембра) заснован на „тачној основној премиси” не бих морао да му одговорим. Ипак, чиним то и зато што ми пружа прилику да додам нешто што нисам могао због недостатка простора.

Он ми замера што се нисам позабавио „основним питањем да ли је случајност само конкретан облик испољавања нужности, само њена специфична примена” и одмах даје потврдан одговор да се она „испољава као индивидуална конкретизација дате нужне тенденције у постојећим историјским околностима”, од које „не може битно да одступа”. Другим речима, постоји само нужност. Није тачно то да се ја „колебам између теоријских крајности, детерминизма и индетерминизма” него то да Поповић остаје потпуни детерминиста. Да бисмо водили плодан дијалог било би неопходно да јасно објасни значење наведених појмова којима, окрени-обрни, сасвим елиминише случајности.

А сад неколико речи које нису у непосредној вези са разменом мишљења између нас двојице, али јесу са темом.

Ваљало би одмах отклонити заблуду многих лаика да исказом да је нешто случајност – заправо тврдимо да оно нема узрок. Од њих често чујемо да „ништа није случајно пошто све има свој узрок”.

Однос случајности и нужности који сам разматрао поводом Горбачова, Јељцина и Путина, део је много шире тематике о људски изазваним велеизненађењима у историјском процесу. Користим прилику да у вези са горбачовљевским изненађењем саопштим две информације.

Мој пријатељ Зденек Млинар (који је са Горбачовом делио студентску собу за време универзитетских студија у Москви), један од најистакнутијих чланова Дубчекове групе у ЦК КП Чехословачке 1968, поверио ми је у лето 1985. своје уверење да „Горбачов може постати једно од највећих, ако не и највеће пријатно изненађење века”. Тиме ми је помогао да не потценим Горбачовљев реформаторски потенцијал, и то за разлику од безмало свих осталих десетак учесника (америчких стручњака и званичника) једног скупа о њему септембра 1985. у Вашингтону, само неколико месеци после избора за генералног секретара КПСС-а. Не поменух случајно Горбачовљев „реформаторски потенцијал”, јер ми ни на памет није падала могућност да објективно постане и ликвидатор комунизма. Велим „објективно”, значи без његове намере да иде толико далеко. Могло би се то формулисати и овако: тек кад су га натерали изазови без преседана, Горбачов је (и) на самоизненађење открио властити најдубљи потенцијал (да не примени силу да би спасао комунизам, СССР и Варшавски блок).

У првобитном тексту написао сам и ово: „Претпоставимо да је Горбачов, позивајући се на резултате Другог светског рата и совјетске стратешке интересе, пристао само на вишегодишње постепено уједињавање две Немачке, условљавајући га остајањем совјетске нуклеаризоване војске у источном делу и огромном материјално-финансијском компензацијом. Не верујем да би таква понуда била одбијена у време кад је поновно уједињење Немачке изгледало као чиста утопија”. По позиву МихаилаГорбачова држао сам реферат ,,Човечанство на прагу 21.века”,на округлом столу ,,21 век– век глобалних изазова и глобалних одговора”, од 23. до 25.јуна, 1997, у Франкфурту,у Немачкој, на који је позвао двадесетак учесника из више земаља. Пледирао сам за наведени мисаони експеримент. Горбачов ми је узвратио да му нико ништа слично није понудио, а ја сам одговорио да је право питање да ли је он то захтевао а не да ли му је Запад нудио. Одговорио је одрично, чудећи се мом питању.

Фасцинантно изненађење представљала је такође покретачко-прекретничка улога Денг Сјаопингаутрансформацији комунизма уизванредно успешан комунистички капитализам у Кини. Ко би то очекивао од једног прекаљеног комунистичког револуционара и вође!Нико, исто тако, није ни слутио, а камоли озбиљно предвиђао, да ће бити могућ а камоли створен један такав систем!Колика може бити снага случајних фактора у историји показује и то што је лако замислити да је Мао Цедунг дао усмртити Денга попут многих других руководилаца током „културне револуције”, уместо што га је „само” прогнао из хијерархије и терорисао.

Убедљиве примере људски изазваних велеизненађења у историји налазимо и у савременом капитализму, рецимо садашњу глобалну кризу његове најлибералније варијанте, као и избор једног Афроамериканца за председника САД.

Професор универзитета, председник Центра за националну стратегију у Београду