Veleiznenađenja u istoriji

Pošto kolega Mihailo Popović („Gorbačov i ’odlučujuća uloga nečinjenja’”, objavljeno u ,,Politici”, 2. decembra) ocenjuje da je moj tekst „Slučajnost i nužnost u propasti komunizma” (18. novembra) zasnovan na „tačnoj osnovnoj premisi” ne bih morao da mu odgovorim. Ipak, činim to i zato što mi pruža priliku da dodam nešto što nisam mogao zbog nedostatka prostora.

On mi zamera što se nisam pozabavio „osnovnim pitanjem da li je slučajnost samo konkretan oblik ispoljavanja nužnosti, samo njena specifična primena” i odmah daje potvrdan odgovor da se ona „ispoljava kao individualna konkretizacija date nužne tendencije u postojećim istorijskim okolnostima”, od koje „ne može bitno da odstupa”. Drugim rečima, postoji samo nužnost. Nije tačno to da se ja „kolebam između teorijskih krajnosti, determinizma i indeterminizma” nego to da Popović ostaje potpuni determinista. Da bismo vodili plodan dijalog bilo bi neophodno da jasno objasni značenje navedenih pojmova kojima, okreni-obrni, sasvim eliminiše slučajnosti.

A sad nekoliko reči koje nisu u neposrednoj vezi sa razmenom mišljenja između nas dvojice, ali jesu sa temom.

Valjalo bi odmah otkloniti zabludu mnogih laika da iskazom da je nešto slučajnost – zapravo tvrdimo da ono nema uzrok. Od njih često čujemo da „ništa nije slučajno pošto sve ima svoj uzrok”.

Odnos slučajnosti i nužnosti koji sam razmatrao povodom Gorbačova, Jeljcina i Putina, deo je mnogo šire tematike o ljudski izazvanim veleiznenađenjima u istorijskom procesu. Koristim priliku da u vezi sa gorbačovljevskim iznenađenjem saopštim dve informacije.

Moj prijatelj Zdenek Mlinar (koji je sa Gorbačovom delio studentsku sobu za vreme univerzitetskih studija u Moskvi), jedan od najistaknutijih članova Dubčekove grupe u CK KP Čehoslovačke 1968, poverio mi je u leto 1985. svoje uverenje da „Gorbačov može postati jedno od najvećih, ako ne i najveće prijatno iznenađenje veka”. Time mi je pomogao da ne potcenim Gorbačovljev reformatorski potencijal, i to za razliku od bezmalo svih ostalih desetak učesnika (američkih stručnjaka i zvaničnika) jednog skupa o njemu septembra 1985. u Vašingtonu, samo nekoliko meseci posle izbora za generalnog sekretara KPSS-a. Ne pomenuh slučajno Gorbačovljev „reformatorski potencijal”, jer mi ni na pamet nije padala mogućnost da objektivno postane i likvidator komunizma. Velim „objektivno”, znači bez njegove namere da ide toliko daleko. Moglo bi se to formulisati i ovako: tek kad su ga naterali izazovi bez presedana, Gorbačov je (i) na samoiznenađenje otkrio vlastiti najdublji potencijal (da ne primeni silu da bi spasao komunizam, SSSR i Varšavski blok).

U prvobitnom tekstu napisao sam i ovo: „Pretpostavimo da je Gorbačov, pozivajući se na rezultate Drugog svetskog rata i sovjetske strateške interese, pristao samo na višegodišnje postepeno ujedinjavanje dve Nemačke, uslovljavajući ga ostajanjem sovjetske nuklearizovane vojske u istočnom delu i ogromnom materijalno-finansijskom kompenzacijom. Ne verujem da bi takva ponuda bila odbijena u vreme kad je ponovno ujedinjenje Nemačke izgledalo kao čista utopija”. Po pozivu MihailaGorbačova držao sam referat ,,Čovečanstvo na pragu 21.veka”,na okruglom stolu ,,21 vek– vek globalnih izazova i globalnih odgovora”, od 23. do 25.juna, 1997, u Frankfurtu,u Nemačkoj, na koji je pozvao dvadesetak učesnika iz više zemalja. Pledirao sam za navedeni misaoni eksperiment. Gorbačov mi je uzvratio da mu niko ništa slično nije ponudio, a ja sam odgovorio da je pravo pitanje da li je on to zahtevao a ne da li mu je Zapad nudio. Odgovorio je odrično, čudeći se mom pitanju.

Fascinantno iznenađenje predstavljala je takođe pokretačko-prekretnička uloga Deng Sjaopingautransformaciji komunizma uizvanredno uspešan komunistički kapitalizam u Kini. Ko bi to očekivao od jednog prekaljenog komunističkog revolucionara i vođe!Niko, isto tako, nije ni slutio, a kamoli ozbiljno predviđao, da će biti moguć a kamoli stvoren jedan takav sistem!Kolika može biti snaga slučajnih faktora u istoriji pokazuje i to što je lako zamisliti da je Mao Cedung dao usmrtiti Denga poput mnogih drugih rukovodilaca tokom „kulturne revolucije”, umesto što ga je „samo” prognao iz hijerarhije i terorisao.

Ubedljive primere ljudski izazvanih veleiznenađenja u istoriji nalazimo i u savremenom kapitalizmu, recimo sadašnju globalnu krizu njegove najliberalnije varijante, kao i izbor jednog Afroamerikanca za predsednika SAD.

Profesor univerziteta, predsednik Centra za nacionalnu strategiju u Beogradu