Evropa bi radije ostrvsko nuklearno oružje nego kobasice

Pre nego što je bivši britanski ministar privrede Džonatan Rejnolds prošle godine stigao u palatu Lankaster u srcu Londona, na prvi samit Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije od Bregzita, u gostovanju na Bi-Bi-Siju izjavio je da je smešno što u EU ne mogu da se prodaju britanske kobasice i hamburgeri. Međutim, samo nekoliko sati kasnije za Rejnoldsa je taj dan postao „istorijski”. Isti epitet oduševljeno je iskoristila i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, dok je britanski premijer Kir Starmer govorio o „zdravom razumu”. I nije reč samo o hrani, iako hamburger predstavlja dobar primer zajedničkih interesa. Pet godina po isteku prelaznog perioda za Bregzit, od kada Velika Britanija nije deo jedinstvenog tržišta i carinske unije, Brisel i London su se tom prilikom dogovorili o sveobuhvatnom sporazumu.

Paket koji još čeka da bude konačno usvojen obuhvata različite teme, od bliže saradnje obaveštajnih službi, preko odbrambenog partnerstva do jednostavnijeg dobijanja viza za studente i povratak Britanije u „Erazmus”, najveći program EU koji finansira projekte saradnje u oblasti obrazovanja, s ciljem da omogući lični i profesionalni razvoj pojedinaca kroz školovanje, volontiranje i usavršavanje u inostranstvu.

Na tom spisku nalazi se i stavka koja će obradovati britanske turiste: reč je o privilegiji da na aerodromima koriste šaltere namenjene građanima EU, umesto da kao do sada stoje u dužim redovima za državljane trećih zemalja. Ipak, u središtu pažnje bilo je pitanje koje su obe strane do sada smatrale gotovo nemogućim za pregovore: kobasice, tj. odnos prema prehrambenim standardima. Kontrole hrane, kao i životinja i biljaka na granicama sa EU, poslednjih godina predstavljale su veliki problem jer su značajno ograničavale trgovinu između Ujedinjenog Kraljevstva i njegovog najvećeg trgovinskog partnera. Ali, prema novom sporazumu, većina prehrambenih proizvoda, biljaka i životinja sada će moći da prelazi granicu bez kontrola ili uz pojednostavljene procedure.

I po svemu sudeći, tu se lista neće završiti, pošto je stanar Dauning strita 10 ove nedelje zakazao drugi samit Londona i Brisela za 22. jul.

„Moja laburistička vlada ispunjava svoje obećanje da će resetovati naše odnose i staviti Britaniju u srce Evrope”, napisao je Starmer u utorak na „Iksu”. On je dodao da će se dve strane zajedno pozabaviti troškovima života, povećati broj radnih mesta i stvoriti mogućnosti za mlade ljude. Zaista, visoku cenu Bregzita platili su i mesar i student koji je izgubio tretman domaćeg pri upisu fakulteta u zemljama EU.

Sa druge strane, gubitak svoje druge najmnogoljudnije članice, velike ekonomije, nuklearne sile i zemlje sa stalnom stolicom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, za Uniju je značajan više geopolitički. Da su evropski lideri tada znali da će ubrzo izbiti rat u Ukrajini, možda bi učinili više da spreče Bregzit. Ipak, Brisel je uradio stvari koje su ranije bile nezamislive, suočen s prvim mandatom Donalda Trampa, koji je na tadašnjem „Tviteru” sebe nazivao „gospodin Bregzit”, potom i sa pandemijom virusa korona. EU je krenula u pravcu još dublje integracije, čemu se London uvek protivio. Na primer, Evropska unija se kroz program „NextGenerationEU” prvi put u istoriji zajednički zadužila za više od 800 milijardi evra kako bi napravila fond za oporavak od pandemije.

„Ko bi pre tri godine rekao da će Evropa tako brzo prihvatiti budžetski oporavak kroz zajednički dug”, rekao je francuski predsednik Emanuel Makron po osnivanju fonda. Nakon Bregzita, Pariz je ostao jedini predstavnik EU koji ima mesto u Savetu bezbednosti UN i atomsku bombu, čime je njegov značaj porastao. Makron je tako u martu ove godine najavio širenje francuskog „nuklearnog kišobrana” i ponudio stratešku odbrambenu saradnju nizu evropskih zemalja. Reč je o inicijativi nezavisnoj od SAD. U početku nova saradnja bi trebalo da uključi razmenu znanja i učestvovanje u vežbama francuskih nuklearnih snaga. Ali dugoročno bi to moglo prerasti u stacioniranje francuskog atomskog oružja u drugim zemljama. U osnovi Makronove vizije je i uverenje da Stari kontinent, suočen sa pretnjom iz Rusije i udaljavanjem od Amerike, mora razviti i sopstvenu vojsku, kako bi postao istinski nezavisan.

Ipak, te ideje možda zvuče lepo u visokim zgradama EU u Briselu, u razgovoru između ljudi koje građani nisu direktno izabrali, ali ne i kod javnog mnjenja u zemljama članicama. Kada vetar širom kontinenta duva zdesna, teško da bi dodatno prenošenje suvereniteta zaustavilo nalet nacionalističkih stranaka. Uz to, privrženost zemalja centralne i istočne Evrope NATO-u, tj. Sjedinjenim Državama, i dalje je snažna. A štedljiva Španija, na primer, sve i da hoće zajedničku vojsku, pitanje je kako bi je finansirala, jer ne može da dostigne ni cilj NATO-a da članice ovog saveza za svoje armije izdvajaju pet odsto BDP-a godišnje, najkasnije od 2035.

Međutim, EU preduzima korake da ukaže na novo stanje svesti u Evropi. O tome svedoče i nedavne inicijative Evropske komisije, od simboličnog „kompleta za preživljavanje” u slučaju krize ili rata do mnogo značajnije „Mape puta za odbrambenu spremnost 2030” i „vojnog šengena”, tj. slobodnog kretanja trupa kroz EU.

Kada bi moglo da se računa na moć britanskog nuklearnog odvraćanja, sve bi izgledalo mnogo bezbrižnije. Ali odluka Britanaca da napuste EU pre 10 godina možda je označila kraj sna Viktora Igoa iz 19. veka o „Sjedinjenim Državama Evrope”, bar u punom obimu. Sa druge strane, kao što je isto tako davno primetio Žan Mone, čovek kog nazivaju jednim od očeva EU: „Evropa se stvara u krizama.” Ako je bio u pravu, danas je na vrhuncu stvaranja.