Britanci na „Ukletom Holanđaninu”

Tog 24. juna pre deset godina Evropa se probudila politički mamurna, dok je sa one strane Lamanša odjekivao odgovor na hit grupe „Kleš” „Should I Stay or Should I Go”. Na pitanje iz naslova – da li da ostanem ili odem – britanski birači su većinski zaokružili „otići”. Dan ranije održan je referendum poznat kao Bregzit – i nakon dugog noćnog prebrojavanja usledilo je iznenađenje: 52 odsto ostrvljana glasalo je za izlazak iz Evropske unije, dok je 48 procenata bilo protiv. Niko to nije očekivao, čak ni pobednici koji su se zalagali za napuštanje Unije, na čelu sa Borisom Džonsonom, kome je Kleš inače omiljeni bend. Od 168 anketa tokom kampanje, samo 16 je predvidelo razvod sa Briselom. O tome kako je došlo do tog rezultata napisane su stotine naučnih studija i desetine knjiga. Međutim, najzanimljivije pitanje deceniju posle jeste ono koje se sve upornije nameće: da li će se London vratiti u EU? Podaci agencije za ispitivanje javnog mnjenja „YouGov” sa početka meseca pokazuju da 57 odsto Britanaca smatra da je Bregzit bio pogrešan, naspram 30 procenata njih koji ga i dalje ocenjuju kao ispravan izbor.

Sa strogo racionalnog stanovišta, to deluje logično, jer je nakon Bregzita zemlja ekonomski dosta izgubila. Međutim, i pre deset godina zdrav razum je sugerisao da se EU ne napušta. Ali politika nikada nije samo racionalna, već i emocionalna. Prošlog meseca objavljena je knjiga „Bregzit efekat, 2016–2026”, u čijoj izradi je učestvovalo 40 autora, među kojima su neki od najuticajnijih britanskih političkih savetnika, novinara, analitičara i akademika. Sama pojava ovako obimne studije pokazuje da Britanci ni deset godina kasnije nisu završili raspravu o Bregzitu. Teško da bi i moglo biti drugačije, jer je reč o odluci koja se smatra jednom od najznačajnijih spoljnopolitičkih raskrsnica u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Analiza stručnjaka za javno mnjenje Pitera Kelnera objašnjava zbunjenim posmatračima zašto su Britanci pre deceniju odlučili da krenu putem koji je mnogima izgledao kao ekonomsko samoubistvo i politička izolacija. Prema njegovom mišljenju, dva najvažnija faktora bila su razorni uticaj finansijske krize 2008, koja je pogodila Ujedinjeno Kraljevstvo više nego bilo koju drugu veliku ekonomiju, kao i rast imigracije, za šta je okrivljena politika otvorenih granica EU. Analizirajući ekonomske posledice, Pol Džonson i Robert Džonson navode studije prema kojima je, uglavnom zbog neizvesnosti i novih trgovinskih barijera sa glavnim trgovinskim partnerom, britanski BDP danas šest do osam odsto manji nego što bi bio da su ostali u EU, a investicije 12 do 18 procenata niže. Ipak, autori priznaju da je teško potpuno izolovati efekat Bregzita. Svakako da je inflacija danas viša nego pre Bregzita, ali bilo bi pogrešno ceo račun ispostaviti samo njemu. I ostatak Evrope beleži inflaciju zbog čitavog niza šokova: pandemija koronavirusa, rat u Ukrajini, sukob u Iranu koji je doveo do zatvaranja Ormuskog moreuza, ključnog tesnaca kroz koji prolazi petina svetske nafte i gasa. Uostalom, Britanija trenutno beleži veći ekonomski rast od Nemačke, tradicionalnog motora Unije.

To bi mogao da bude još jedan argument pristalicama Bregzita na potencijalnu ideju da Ujedinjeno Kraljevstvo ponovo pokuca na vrata Brisela. Međutim, mnoge prestonice na Starom kontinentu ne bi bile oduševljene ukoliko bi se kapije Evropske unije otvorile Londonu. Izvesno je da bi Gordom Albionu postavile stroge uslove – jer je Bregzit bio poniženje za EU, kako je to svojevremeno ocenila Angela Merkel. Možda i ključno, referendum o potencijalnom povratku bi danas bio toliko politički zahtevan da bi za njegovo upravljanje bila potrebna izuzetno snažna vlada, a poslednja takva bila je pod Tonijem Blerom, od 1997. do 2007. godine.

Od Bregzita britanska politika je izgubila kontinuitet. Zemlja je imala pet premijera, dok se šesti možda već nazire, pošto su Starmeru dvojica ministara podnela ostavku u samo nekoliko nedelja. Postoji mnogo teorija o tome zašto se Ostrvo našlo u haosu koji preti da potpuno uništi dvopartijski sistem Konzervativaca i Laburista, koji dominira od 1945. Neki ukazuju na pandemiju i njene posledice. U ovoj interpretaciji, London pati od teškog oblika kovida. Drugo objašnjenje, prema tumačenju „Njujork tajmsa”, jeste da Britanija i dalje bira premijere koji su potpuno neadekvatni za tu funkciju. Tereza Mej bila je ozbiljan političar bez veštine, instinkta i harizme da sprovede svoju viziju, što ju je koštalo izbora 2017. Njen naslednik Boris Džonson imao je veštinu i harizmu, ali ne i ozbiljnost. Situacija se zatim pogoršala sa Liz Tras, koja je opstala manje od 50 dana i izazvala pometnju na tržištu svojim nerealnim poreskim planovima. Njen naslednik Riši Sunak dobio je gotovo nemoguć zadatak da stabilizuje zemlju. Iako je prvi laburista na ovoj listi, Starmer se može posmatrati kao još jedan u nizu „nesrećnih” lidera. Kao i Mejeva i Sunak, on je kompetentan profesionalac, ali njegove slabosti su možda još izraženije. Starmer nikada nije jasno znao šta želi da postigne. Nije došao na vlast sa planom ili teorijom zašto je sve krenulo loše pre njega. Kako je izjavio u intervjuu za „New Statesman” pre nešto manje od godinu dana, smatrao je da zemlji nije potrebna radikalna reforma. Sistem Britanije i njene ekonomije, rekao je, uglavnom funkcioniše. U lepšim vremenima to bi možda bilo dovoljno, ali ne i u kriznim.

Jedna od ironija jeste da je Bregzit prebacivanjem odgovornosti za ekonomsko nezadovoljstvo na glavne partije otvorio prostor za uspon stranke Reform UK, ranije poznate pod nazivom Bregzit partija, Najdžela Faraža, koja je trenutno najpopularnija u zemlji. Ako bi Faraž osvojio većinu na sledećim izborima, što prema trenutnim podacima ne izgleda nerealno, Britanija bi paradoksalno dobila vladu koju vodi stranka delimično zaslužna za nezadovoljstvo koje ju je dovelo na vlast. Istovremeno, on bi tako postao prvi premijer od Drugog svetskog rata koji ne dolazi iz tabora laburista ili konzervativaca.

Izgleda kao da su se Britanci, nekada najveća pomorska sila koju je svet video, kolektivno ukrcali na „Ukletog Holanđanina”, mitski brod duhova osuđen da zauvek plovi, a da nikada ne stigne u luku. Prema pomorskom predanju iz 17. veka, kapetan tog broda je prkosio oluji kod Rta dobre nade i zavetovao se da će proći čak i ako ga to košta duše. Zbog toga je osuđen na večno lutanje. A možda bi metaforično objašnjenje sudbine zemlje Bregzita moglo da se pronađe u onoj poznatoj pomorskoj izreci, koja glasi: „Za brod koji ne zna kuda plovi, nema povoljnog vetra.”

Hronologija

23. jun 2016.  – Britanci su izašli na referendum sa pitanjem da li Ujedinjeno Kraljevstvo treba da ostane u Evropskoj uniji ili da 43 godine napusti članstv. Rezultat: 51,9% glasalo za izlazak 48,1% za ostanak. Premijer Dejvid Kameron, koji je predvodio kampanju za ostanak, podnosi ostavku jer smatra da novi premijer treba da sprovede odluku naroda

13. jul 2016. –  Tereza Mej preuzima vlast od Kamerona. Njena glavna poruka bila je: „Bregzit znači Bregzit”, stavljajući time jasno do znanja da je referendumska odluka mora biti sprovedena

29. mart 2017. – London prvi put u istoriji aktivira član 50 Lisabonskog ugovora – pravni mehanizam EU koji omogućava državi da napusti Uniju. Od tog trenutka počinje da teče rok od dve godine za dogovor o uslovima izlaska. Pregovori se fokusiraju na tri ključna pitanja: šta će biti sa građanima EU koji žive u Britaniji i Britancima u EU, koliko novca Britanija duguje EU i kako sprečiti povratak fizičke granice između Republike Irske i Severne Irske

5. januar 2019. – Iako su u novembru 2018. London i Brisel postigli sporazum o povlačenju Ujedinjenog Kraljevstva iz Unije,  Donji dom britanskog parlamenta odbija dogovor Tereze Mej sa EU

29. mart 2019. – Ovo je bio prvobitni datum kada je Britanija trebalo da napusti EU. Međutim, pošto parlament nije odobrio sporazum, izlazak je odložen

24. maj 2019. – Nakon tri neuspešna pokušaja da progura sporazum, Tereza Mej najavljuje ostavku

24. jul 2019. – Bivši ministar spoljnih poslova i bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson, jedno od glavnih lica kampanje za izlazak iz EU, preuzima vlast, uz programsku parolu: „završimo Bregzit”

31. januar 2020. – U 23 časa po londonskom vremenu Britanija je prestala da bude članica EU. Posle 47 godina u zajednici, britanski poslanici više ne sede u Evropskom parlamentu. Ali ekonomski razlaz još nije završen

1. januar 2021. – Britanija napušta jedinstveno tržište i carinsku uniju, čime za tu zemlju prestaje slobodno kretanje njenih građana i robe kroz EU, kao i pristup evropskom tržištu. Stupa na snagu novi trgovinski sporazum EU–UK.

4. jul 2024. – Kir Starmer postaje premijer posle pobede laburista. Najavljuje novi odnos sa EU u trgovinskoj i bezbednosnoj saradnji. Organizuje prvi samit EU–UK nakon Bregzita i upravo se priprema za drugi, koji je zakazan za 22. jul ove godine.