Британци на „Уклетом Холанђанину”

Тог 24. јуна пре десет година Европа се пробудила политички мамурна, док је са оне стране Ламанша одјекивао одговор на хит групе „Клеш” „Should I Stay or Should I Go”. На питање из наслова – да ли да останем или одем – британски бирачи су већински заокружили „отићи”. Дан раније одржан је референдум познат као Брегзит – и након дугог ноћног пребројавања уследило је изненађење: 52 одсто острвљана гласало је за излазак из Европске уније, док је 48 процената било против. Нико то није очекивао, чак ни победници који су се залагали за напуштање Уније, на челу са Борисом Џонсоном, коме је Клеш иначе омиљени бенд. Од 168 анкета током кампање, само 16 је предвидело развод са Бриселом. О томе како је дошло до тог резултата написане су стотине научних студија и десетине књига. Међутим, најзанимљивије питање деценију после јесте оно које се све упорније намеће: да ли ће се Лондон вратити у ЕУ? Подаци агенције за испитивање јавног мњења „YouGov” са почетка месеца показују да 57 одсто Британаца сматра да је Брегзит био погрешан, наспрам 30 процената њих који га и даље оцењују као исправан избор.

Са строго рационалног становишта, то делује логично, јер је након Брегзита земља економски доста изгубила. Међутим, и пре десет година здрав разум је сугерисао да се ЕУ не напушта. Али политика никада није само рационална, већ и емоционална. Прошлог месеца објављена је књига „Брегзит ефекат, 2016–2026”, у чијој изради је учествовало 40 аутора, међу којима су неки од најутицајнијих британских политичких саветника, новинара, аналитичара и академика. Сама појава овако обимне студије показује да Британци ни десет година касније нису завршили расправу о Брегзиту. Тешко да би и могло бити другачије, јер је реч о одлуци која се сматра једном од најзначајнијих спољнополитичких раскрсница у историји Уједињеног Краљевства.

Анализа стручњака за јавно мњење Питера Келнера објашњава збуњеним посматрачима зашто су Британци пре деценију одлучили да крену путем који је многима изгледао као економско самоубиство и политичка изолација. Према његовом мишљењу, два најважнија фактора била су разорни утицај финансијске кризе 2008, која је погодила Уједињено Краљевство више него било коју другу велику економију, као и раст имиграције, за шта је окривљена политика отворених граница ЕУ. Анализирајући економске последице, Пол Џонсон и Роберт Џонсон наводе студије према којима је, углавном због неизвесности и нових трговинских баријера са главним трговинским партнером, британски БДП данас шест до осам одсто мањи него што би био да су остали у ЕУ, а инвестиције 12 до 18 процената ниже. Ипак, аутори признају да је тешко потпуно изоловати ефекат Брегзита. Свакако да је инфлација данас виша него пре Брегзита, али било би погрешно цео рачун испоставити само њему. И остатак Европе бележи инфлацију због читавог низа шокова: пандемија коронавируса, рат у Украјини, сукоб у Ирану који је довео до затварања Ормуског мореуза, кључног теснаца кроз који пролази петина светске нафте и гаса. Уосталом, Британија тренутно бележи већи економски раст од Немачке, традиционалног мотора Уније.

То би могао да буде још један аргумент присталицама Брегзита на потенцијалну идеју да Уједињено Краљевство поново покуца на врата Брисела. Међутим, многе престонице на Старом континенту не би биле одушевљене уколико би се капије Европске уније отвориле Лондону. Извесно је да би Гордом Албиону поставиле строге услове – јер је Брегзит био понижење за ЕУ, како је то својевремено оценила Ангела Меркел. Можда и кључно, референдум о потенцијалном повратку би данас био толико политички захтеван да би за његово управљање била потребна изузетно снажна влада, а последња таква била је под Тонијем Блером, од 1997. до 2007. године.

Од Брегзита британска политика је изгубила континуитет. Земља је имала пет премијера, док се шести можда већ назире, пошто су Стармеру двојица министара поднела оставку у само неколико недеља. Постоји много теорија о томе зашто се Острво нашло у хаосу који прети да потпуно уништи двопартијски систем Конзервативаца и Лабуриста, који доминира од 1945. Неки указују на пандемију и њене последице. У овој интерпретацији, Лондон пати од тешког облика ковида. Друго објашњење, према тумачењу „Њујорк тајмса”, јесте да Британија и даље бира премијере који су потпуно неадекватни за ту функцију. Тереза Меј била је озбиљан политичар без вештине, инстинкта и харизме да спроведе своју визију, што ју је коштало избора 2017. Њен наследник Борис Џонсон имао је вештину и харизму, али не и озбиљност. Ситуација се затим погоршала са Лиз Трас, која је опстала мање од 50 дана и изазвала пометњу на тржишту својим нереалним пореским плановима. Њен наследник Риши Сунак добио је готово немогућ задатак да стабилизује земљу. Иако је први лабуриста на овој листи, Стармер се може посматрати као још један у низу „несрећних” лидера. Као и Мејева и Сунак, он је компетентан професионалац, али његове слабости су можда још израженије. Стармер никада није јасно знао шта жели да постигне. Није дошао на власт са планом или теоријом зашто је све кренуло лоше пре њега. Како је изјавио у интервјуу за „New Statesman” пре нешто мање од годину дана, сматрао је да земљи није потребна радикална реформа. Систем Британије и њене економије, рекао је, углавном функционише. У лепшим временима то би можда било довољно, али не и у кризним.

Једна од иронија јесте да је Брегзит пребацивањем одговорности за економско незадовољство на главне партије отворио простор за успон странке Реформ УК, раније познате под називом Брегзит партија, Најџела Фаража, која је тренутно најпопуларнија у земљи. Ако би Фараж освојио већину на следећим изборима, што према тренутним подацима не изгледа нереално, Британија би парадоксално добила владу коју води странка делимично заслужна за незадовољство које ју је довело на власт. Истовремено, он би тако постао први премијер од Другог светског рата који не долази из табора лабуриста или конзервативаца.

Изгледа као да су се Британци, некада највећа поморска сила коју је свет видео, колективно укрцали на „Уклетог Холанђанина”, митски брод духова осуђен да заувек плови, а да никада не стигне у луку. Према поморском предању из 17. века, капетан тог брода је пркосио олуји код Рта добре наде и заветовао се да ће проћи чак и ако га то кошта душе. Због тога је осуђен на вечно лутање. А можда би метафорично објашњење судбине земље Брегзита могло да се пронађе у оној познатој поморској изреци, која гласи: „За брод који не зна куда плови, нема повољног ветра.”

Хронологија

23. јун 2016.  – Британци су изашли на референдум са питањем да ли Уједињено Краљевство треба да остане у Европској унији или да 43 године напусти чланств. Резултат: 51,9% гласало за излазак 48,1% за останак. Премијер Дејвид Камерон, који је предводио кампању за останак, подноси оставку јер сматра да нови премијер треба да спроведе одлуку народа

13. јул 2016. –  Тереза Меј преузима власт од Камерона. Њена главна порука била је: „Брегзит значи Брегзит”, стављајући тиме јасно до знања да је референдумска одлука мора бити спроведена

29. март 2017. – Лондон први пут у историји активира члан 50 Лисабонског уговора – правни механизам ЕУ који омогућава држави да напусти Унију. Од тог тренутка почиње да тече рок од две године за договор о условима изласка. Преговори се фокусирају на три кључна питања: шта ће бити са грађанима ЕУ који живе у Британији и Британцима у ЕУ, колико новца Британија дугује ЕУ и како спречити повратак физичке границе између Републике Ирске и Северне Ирске

5. јануар 2019. – Иако су у новембру 2018. Лондон и Брисел постигли споразум о повлачењу Уједињеног Краљевства из Уније,  Доњи дом британског парламента одбија договор Терезе Меј са ЕУ

29. март 2019. – Ово је био првобитни датум када је Британија требало да напусти ЕУ. Међутим, пошто парламент није одобрио споразум, излазак је одложен

24. мај 2019. – Након три неуспешна покушаја да прогура споразум, Тереза Меј најављује оставку

24. јул 2019. – Бивши министар спољних послова и бивши градоначелник Лондона Борис Џонсон, једно од главних лица кампање за излазак из ЕУ, преузима власт, уз програмску паролу: „завршимо Брегзит”

31. јануар 2020. – У 23 часа по лондонском времену Британија је престала да буде чланица ЕУ. После 47 година у заједници, британски посланици више не седе у Европском парламенту. Али економски разлаз још није завршен

1. јануар 2021. – Британија напушта јединствено тржиште и царинску унију, чиме за ту земљу престаје слободно кретање њених грађана и робе кроз ЕУ, као и приступ европском тржишту. Ступа на снагу нови трговински споразум ЕУ–УК.

4. јул 2024. – Кир Стармер постаје премијер после победе лабуриста. Најављује нови однос са ЕУ у трговинској и безбедносној сарадњи. Организује први самит ЕУ–УК након Брегзита и управо се припрема за други, који је заказан за 22. јул ове године.