Берлусконија гађао јер га мрзи

Нападач на Силвија Берлусконија, италијанског премијера, Масимо Тартаља се тренутно кривично гони за озлеђивање особе са предумишљајем са више отежавајућих околности које обухватају: напад на високог државног функционера као и наношење тешких телесних повреда, због чега према италијанском закону ризикује од пет и по месеци, до пет и по година затвора. Тартаљин положај би се још више закомпликовао уколико би Берлускони подигао тужбу против њега.

У случају Тартаље постоје ипак и олакшавајуће околности као што су та да до сада никада није осуђиван, а налази се и на психијатријском посматрању већ деветнаест година. Судије ће, касније у процесу, морати да разматрају да ли ће му бити скраћена казна због неурачунљивости.

Донекле слична квалификација кривичног дела била би и у случају да је на исти начин нападнут и неко од српских високих државних функционера. Горан Илић, професор кривично процесног права на Правном факултету у Београду, каже за „Политику” да би у случају оваквог напада на, рецимо, српског премијера или некога од министара у влади, квалификација кривичног дела зависила од намере учиниоца. 

–У овом случају то је био напад човека на човека, без политичке позадине. Када би, рецимо, овдашњи премијер или председник били нападнути због гестикулације или нечега другог томе сличног, то би могло да буде оквалификовано као наношење тешких телесних повреда. Међутим, ако су они нападнути као политички функционери, то би имало сасвим другачији призвук. Тада би то рецимо могло да буде кривично дело покушај убиства, а отежавајућа околност била би свакако то да је реч о државном функционеру. Дакле, на тужилаштву је да утврди ко је учинилац, какву је намеру имао, и шта је урадио, па да на основу свега тога оквалификује кривично дело – објашњава Илић.  

Тартаља, који је, подсетимо, у недељу Берлусконија гађао малом статуом миланске катедрале у главу, изјавио је да је то урадио зато што мрзи италијанског премијера.

– Погодио сам га зато што га мрзим. Нисам убица и сам сам се одлучио на овакав потез – објашњење је Тартаље, који је након дана проведеног у затвору одлучио да преко адвоката пошаље писмо извињења премијеру у коме изражава жалост због „површног, непромишљеног и кукавичког потеза”.

Тартаља је након саслушања ипак изјавио да је данима размишљао о поменутој агресији. Када се задесио на тргу у Милану где је премијер држао митинг своје партије „Народ слободе” и након што је одслушао део Берлусконијевог говора, удаљио се изнервиран. Враћајући се кући, како је сведочио, чуо је узвике Берлусконијевих присталица и одједном видео на само неколико метара од себе премијера, када се и одлучио да га нападне.

Ипак, како потврђује италијанско тужилаштво, до судског процеса Масиму Тартаљи за сада је још увек далеко. Пре свега се очекује скоро сигурна потврда његовог хапшења. Када је реч о следећим потезима судије, претпоставља се да би Тартаља могао у међувремену да буде пуштен из затвора уколико се не потврди неопходност његовог притвора под присмотром. У супротном, Тартаља би могао да остане у ћелији или пак у кућном притвору. Тужилаштво узима у обзир и психичку лабилност оптуженог, тако да је могуће да ће остати на посматрању у некој од одговарајућих установа.

Човек који је у недељу у нападу премијеру поломио два зуба и изазвао контузију главе тренутно се налази у затвору Сан Виторио у Милану, где је провео и прве две ноћи након хапшења у недељу и где је тренутно на психијатријском посматрању.

Када је реч о пропустима у обезбеђењу италијанског премијера, Зоран Драгишић, професор на Факултету за безбедност, сматра да је грешку направио управо Берлускони.

– Обезбеђење не може италијанском премијеру да нареди како овај да се понаша. Берлускони је дозволио да му грађани прилазе превише близу. Велики проблем је у томе што је код политичара популарно да имају такву врсту непосредног контакта са народом, а са друге стране њихово обезбеђење је у веома тешкој позицији. Берлусконијево обезбеђење је стављено у ситуацију у којој није могло да реагује, јер се то увек може догодити када политичари уђу у масу – оцењује Драгишић.

Овакав инцидент се, како каже Драгишић, може догодити сваком политичару било где, па и у Србији. 

– Тешко је за овакав догађај оптужити непосредно физичко обезбеђење да није реаговало како треба, јер ако је неко у непосредном контакту са штићеном личношћу треба му делић секунде да је нападне. Најбоље је да се направи блок около, да народ не може да приђе особи која се штити – сматра Драгишић.  

Када је реч о обезбеђењу политичара, професор на факултету за безбедност каже да је најважнија обавештајна делатност и обезбеђење, односно прикупљање информација о групама и људима који су потенцијални извршиоци напада.

– На пример, у случају Драгана Марића, који је са две бомбе ушао у зграду председништва, потпуно је заказао обавештајни прстен  обезбеђења. Сетимо се, Марић је чак и најавио да ће то урадити, затим, реч о човеку који је већ штрајковао глађу, био на улицама, био познат полицији по томе што је протестовао. Са друге стране, само обезбеђење зграде председника је одлично одреаговало и применило све процедуре које су предвиђене за такве ситуације, чиме је спречен озбиљнији инцидент – каже Драгишић.

Према његовим речима, различите службе обезбеђују различите политичаре.

– Постоје правила и јасне процедуре по којима се ради обезбеђење личности, у зависности од тога да ли је то кретање пешке, возилима, обезбеђење на радном месту, месту становања, присуствовање политичким или другим јавним скуповима. Најзначајније је обавештајно обезбеђење. Што се тиче људи који раде у непосредном обезбеђењу нашег председника, премијера и министара, будући да их познајем, реч је о врхунски обученим људима оспособљеним за тај посао. Међутим, проблем је када када грешку направи обавештајни прстен. Њихове шансе да штићену личност заштите веома су мале, нарочито ако је реч о професионалним нападачима који припреме атентат – напомиње Драгишић.

М. Лаловић - Д. Вукосављевић

------------------------------------------------------------------

Обезбеђење српских политичара

Највиши државни званичници под даноноћном су пратњом представника служби безбедности. Безбедносна заштита функционера и државних институција у рукама је МУП-а, БИА, Војнобезбедносне агенције и Војне полиције и регулисана је уредбом владе.

(/slika2)Као послови безбедносне заштите у уредби се наводе контраобавештајна, физичко-техничка и радиолошко-хемијско-биолошка заштита. Оне се примењују у складу с проценом безбедносне ситуације и угрожености, значајем објекта и функционера са становишта националне безбедности, врстом тајне материјала и послова који се обављају…

Тако су припадници безбедности задужени за откривање, праћење, спречавање и пресецање обавештајне, терористичке и друге делатности страних обавештајних служби, организација и лица, уколико угрожавају чувана лица и објекте. Физичко-техничка заштита спроводи се да нико не би могао неовлашћено ући у неки од поменутих објеката, нити да приђе лицима која се штите, а нарочито не сме нарушити њихову безбедност и интегритет. Међу безбедносним мерама су прегледи и лабораторијска анализа хране, воде, пића, предмета и других материја које користе лица која чувају.