Американци поново са „тимом снова”

Американци од 1994. и Торонта нису били први на светским првенствима: 1998. и 2002. златне медаље је освајала Југославија, а 2006. најсјајније одличје припало је Шпанији.

Ако би у Турској стигле на највишу степеницу победничког постоља америчке НБА звезде онда не би морале 2011. да учествују у квалификацијама за лондонску Олимпијаду и имале би дуг летњи одмор.

Коби Брајант је, малтене одмах по освајању првог места на Олимпијским играма у Пекингу 2008. рекао да се „шанса да представљам своју земљу не пропушта, и ако ме хоће ја сам спреман и за Мундијал 2010. у Турској и за Олимпијаду у Лондону 2012.”

Ова Брајантова изјава значајно је олакшала посао Џерију Коланђелу, директору селекције САД, јер кад најбољи међу најбољима не доводи у питање ношење дреса са националним грбом, осталима ће бити знатно теже да пронађу евентуалне разлоге за отказе.

Коланђело већ у свом „тефтеру” има и вербалне пријаве све самих врхунских асова попут Леброна Џејмса, Кармела Ентонија, Двејна Вејда, Двајта Хауарда, Криса Пола, Криса Боша и Дерона Вилијамса.

Као што се и Француска револуција прво одиграла у главама философа, тако су и прагматични Американци, схвативши промену односа снага у међународном баскету, јасно одредили пут којим треба да се иде да би се стигло до ловорика. Васпостављена идеја водиља у одабирању кошаркаша је гласила: играће се за име државе које пише на грудима, а не за сопствено на леђима, а главни принципи биће добровољност и жеља да се бране репрезентативне боје. Због таквог приступа, после деценијског лутања и освојено је „злато” у Пекингу.

У САД се 2010. очекује врело кошаркашко лето јер уговори истичу Џејмсу, Вејду, Бошу... Почетак припрема је планиран за средину јула на мини кампу у Лас Вегасу и Коланђело је рекао да ће бити позвани искључиво „они који су решили статусне проблеме”. Скраћивање списка на 14 или 16 кошаркаша, тј. за „акцију Турска” догодиће се у другој недељи августа.

Када би берза била искључиви показатељ вредности, онда би шампионат био бесмислен, јер у игри бројки „Амери” са око пола милијарде долара немају премца: први следећи су наши противници у групи Аргентинци са збирним учинком уговора нешто вишим од седамдесет милиона долара, праћени Шпанцима (65.000.000) и Французима (60.000.000).