ПОЛ АРОН

Од зиме 1994. у Београд редовно долазим. Током тог периода сећам се само неколико мањих инцидената када су према мени били непријатељски расположени јер сам Американац. Наравно, држали су ми придике због америчке политике на Балкану, али сам се многим од њих и сам сложио. Тако је једног мог пријатеља на чијем сам венчању био одвојио на страну његов ујак, припадник ДБ-а, и упозорио га да ме је ЦИА послала да бих заводио умове српских студената, што сам схватио као историјски укорењену епидемију о којој је Бранислав Нушић писао у својој комедији "Сумњиво лице", а Душан Ковачевић дијагностиковао у свом филму "Балкански шпијун".

Чак и када сам се вратио неколико месеци пошто је НАТО завршио своју кампању, приметио сам да су људи спремни да праве разлику између америчке владе и мене као појединца. Сећам се да сам у Нови Сад путовао колима чији је возач радио за једну локалну НВО. Питао сам га за децу. Одговорио ми је да му је син погинуо у нападу америчке авијације на воз на мосту. Одмах ми је објаснио да се не жали и да у ратовима страдају обични људи.

Оваква уљудност грубо је одударала од разметања тријумфализмом који су показивали амерички званичници које сам срео у "Хајату", где су формирали привремену канцеларију пре него што су се вратили у амбасаду. Кондолизи Рајс и њеном опису насиља које је Израел спровео у Либану које назива "порођајним мукама новог Блиског истока", претходио је један дипломата који се хвалио да су Србију бомбама утеривали у демократију.

Касније, током посете амбасади, затекао сам особље занемело због резултата испитивања јавног мњења које су сами спровели. Показало се да четири од пет Срба верује да су се Сједињене Државе понашале у складу са сопственим интересима. Речено ми је да таква открића указују на то да код Срба постоји дубока црта изопачености и незахвалности. Као и увек, "инат" се свуда помињао као објашњење за све.

Империје које су водиле крсташке ратове често су убијале јеретике да би спасле њихове душе, па је тако америчка морална правичност по сопственом убеђењу требало да буде схваћена као нешто више од маске која скрива пожуду за нафтом или профитабилним војно-индустријским комплексом, што су омиљени разлози које Срби издвајају да би ирачком хаосу дали смисао.

Мешавина фактора објашњава одуку да се нападне Ирак, али је сигурно да је жар за спасавањем играо значајну улогу, као и судбина америчког арсенала високе технологије. Клинтонова администрација тестирала је на терену оба елемента за време НАТО кампање. Бушов тим скинуо је са њих прашину и вратио их у службу у операцији "Трајна слобода".

Годинама сам слушао Србе како се навелико жале на америчку ограниченост. "У средњој школи смо учили колико тона пшенице се сваке године произведе у Канзасу, а америчка деца једва да умеју да пронађу Европу на карти, а камоли Србију", рекла ми је једна жена. Више од агресивног презира, овакав одговор, мени се чини, изражава неку врсту разочарања, чак издаје, према земљи којој су се некада искрено дивили, а која је проћердала симпатије својом бруталном равнодушношћу.

То је као када престанете некога да волите: најтежи део је онај када треба да прихватите да је идеална слика коју сте некада гајили била само плод маште. Видим да све више мојих пријатеља Срба почиње да се опоравља од раскида и за собом оставља разочарење. Више не троше енергију на бучно критиковање незнања и ароганције америчког понашања у иностранству. Више не инсистирају на томе да неки нерешив, ђаволски лукав план мора да буде одговоран за нешто што су иначе запањујуће омашке у проценама. Катастрофа у Ираку јасно показује како брутална сила лако може да се откачи од надлежности и мудрости. Као последица драж  америчког "бренда" постала је мања.

Надам се да Америка почиње брз процес ослобађања од историјског дебакла. Ако у томе успе, верујем да ће поверење мојих пријатеља Срба у америчку способност да се поправи бити обновљено. Али претпостављам да ће многи и даље више волети да своју земљу виде сврстану уз стару Европу, како ју је презриво одбацио осрамоћени некадашњи шеф Пентагона Доналд Рамсфелд.

За малу групу "експерата" за безбедност стационираних у Београду, који су се прекалили као антимуслимански пропагандисти за време Милошевића, они други који су ускочили у воз антитероризма после 11. септембра, нова стратегија Сједињених Држава према исламу можда неће бити прихватљива. Уносно је тржиште страха. Само изнесите мрачне претње о "зеленој трансверзали" и кртицама џихада у Санџаку и потписаћете уговор за књигу и путовати на међународне конференције. Исти они који су оптуживали НВО, тврдећи да су плаћеници који раде за мрачне стране силе, сада су одушевљени што стоје раме уз раме са официрима Мосада и удружују се са израелским снагама чинећи бедем западне цивилизације против фундаменталистичких хорди.

Сценариста документарних филмова