Вага пеха и цеха

Завејало нас, главни коловози су у Београду боље очишћени од тротоара, пешаци би радије да иду безбеднијим путем, али им нови закон о безбедности саобраћаја прети казном од 5.000 динара ако прекрше територијални интегритет и суверенитет аутомобилског царства. Махом, стога, остају на свом, клизавијем, терену, уз рачуницу: лакше ћемо поднети и повреде зглоба него ударе глобе.

Не помишљају, наравно, да тако ометају напоре за попуњавање дефицитарног државног буџета. Њему више одговарају санкције него лекарске интервенције: прве су му прилив, а друге одлив средстава.

Такви и слична вагања цеха и пеха, норми и ненормалних околности, делују неуравнотеживо. Али…

Сви смо ми (свет) ушли у доба прилагођавања и не можемо више да живимо без уздржавања, обуздавања нас самих, поручује британски писац и еколошки активиста Џорџ Монбиот. Не можемо више једни другима „уз нос”, већ све што чинимо мора да уважава и остале, истакао је у „Гардијану” осврћући се на значај светске, копенхашке, конференције о климатским променама.

Човечанство није више, прецизира, подељено на конзервативце и либерале, реакционаре и прогресисте, већ је у току редефинисање цивилизације – „прва велика глобална битка између несудржаних и уздржаних”. Две струје, од којих прва тежи продужавању необузданости, а друга извесном обуздавању – да оно што, местимично олако, зовемо напредак не би угрожавало оно од чега нам зависи опстанак.

Исте тезе могле би да важе за низ делатности које такође загађују атмосферу, често се испостављајући и као збирка овоземаљских и приземних узрока за невоље које су многи склони да припишу „небу” и „вишој сили”. Нема, наиме, савремене кризе, интернационалне и националне, која није проистекла из неодмерености, грамзивости и пренебрегавања интереса и домашаја других.

Умишљености о сопственој величини и туђој занемарљивости довеле су до највећих савремених трагедија и њихових претходница у блиској историји. Од необуздане експлоатације природе која сада „жестоко узвраћа”, блискоисточних, афричких, балканских, терористичких и других разарања, међу којима и оружаног спољног интервенционизма без мандата надлежног Савета безбедности УН, до текуће глобалне финансијске кризе и кризе поверења.

Многе институције су срушене а да нису створене нове. Многи идеали су се испољили као илузије, многе смернице су се извитопериле у странпутице, многи вођи су се исказали као недозрели за времена у којима су престали да важе стари путокази, многи грађани су се нашли у зачараном кругу неостварених им обећања и обећаних неостваривости.

Ако мислите да су ове одреднице апстрактне, укључите присећања на догађаје из прелазног периода између прошлог и овог века. Као што су – ратовања у бившој Југославији, инвазија на Ирак с погрешном претпоставком да он поседује оружје за масовно уништавање, при чему је занемарен Авганистан као главно поприште обрачуна са отпадницима (талибани и Ал Каида), истрајни раст моћи Кине иако није део таласа демократизације, пад утицаја УН као и престижа оних који их ниподаштавају, огрешења о принципе међународног права, посртања (уз много крахова) у центрима финансијског ауторитета, живот „на креду” до презадужености која се граничи с неотплативостима, повећавање регионалних и социјалних разлика, истањивање средњег слоја и у друштвима које је тај сталеж обликовао, учвршћивао и унапређивао.

Да се, на крају, поиграмо – речима. На нашем језику, ћуди природе се изговарају слично изразу за колективне или индивидуалне непоћудности: клима и климаво.

Ова вербална сличност се огледа у судбинама и оних који за њу не знају нити је разумеју, па нису ни у стању да јој придају значај. Могли бисмо, међутим, да је бар ми уважимо као подстрек за досезање пожељног. Да међусобно будемо мање „расклимани”, а према другима више „аклиматизовани”. Па да неизбежни цех – у обрачуну све препоручљивијих уздржаности и дуго форсираних несуздржаности – дочекамо као успех, бар претежно, а не као пех.