Сироти Дарвин

Краткорочна министарка просвете Љиљана Чолић која је, због покушаја да из наставног програма биологије за осми разред протера Дарвинову теорију еволуције, под притиском јавности дала оставку (2004), јавила се у овој години кад просвета на целој кугли земаљској слави 200 година од Дарвиновог рођења и 150 година од појаве његовог револуционарног научног дела „Постанак врста“, да потврди своје креационистичко уверење, али тако да при томе добро засмеје публику. „Никада нећу прихватити тврдњу да ми је прадеда био мајмун“, изјавила је она. Сви они који нису познавали прадеду бивше министарке, а за које еволуција представља научну чињеницу, поуздано знају да он није био мајмун.

Ова година Дарвиновог и дарвинистичког јубилеја, упркос оваквим испадима оних којих се тиче, код нас није прошла без пригодног обележавања. Поново је објављено дело „Постанак врста“ (Академска књига, Нови Сад), у САНУ је у фебруару одржан једнодневни скуп о значају теорије еволуције, а у Природњачком музеју, прошле недеље – два предавања која су одговарала на овако формулисано питање: „Да ли су диносауруси икада били инспирација Чарлсу Дарвину и да ли постоји веза између ових џинова прошлости и овог дива у науци?“ Неупоредиво издашнији од српских институција науке у овој прослави био је Британски савет који је у галерији „Прогрес” организовао изложбу „Дарвин данас“.

Књига коју су приредили Хилари Роуз и Стивен Роуз „Авај, јадни Дарвин“ (Clio), зборник научних радова четрнаест еволуциониста, припада оном најдрагоценијем што ће нам остати из ове године Чарлса Дарвина, превасходно зато што представља како критички приказ Дарвинових схватања, тако и полемику, с једне стране, са фундаменталистичким еволуционистима, а, с друге, са еволуционим психолозима. Овде се, дакле, сусрећемо с теоријом еволуције у светлу нових научних чињеница и с њеним девијацијама насталим услед игнорисања тих чињеница.

Дарвин који је генијално формулисао теорију еволуције као „генеалошку везу свих организама“, у „Постанку врста“, о сексуалној селекцији пише и ово: „Мушкарац је храбрији, борбенији и енергичнији од жене и његов је ум инвентивнији.“ У каснијем делу „Порекло човека“ (1871), Дарвин пише да жене имају од мушкараца већу „моћ интуиције, брзог опажања и можда опонашања (...) способности које су карактеристичне за ниже расе, а тиме и за прошле и ниже стадијуме цивилизације.“ Револуционарни научник, очигледно, присвојио је конзервативни став своје, викторијанске епохе о односу полова. „Друштвени, економски и културни интереси (...) у истраживање улазе као део усвојених вредности самих истраживача, које они узимају здраво за готово“, објашњава Хилари Роуз.

Још 1867, у свом делу „Полови кроз читаву природу“, Антоанета Браун Блеквел, поздрављајући теорију еволуције, примећује да је она представљена андроцентрично: као „да се еволуција одигравала само у мушкој линији“. Свака особина, еволуирала код мушкарца, комплементарна је еволуцији те особине код жене, сматра она.

На заблудама великог научника на периферији његовог дела, свој светоназор изградиће најпре социобиологија, а затим и еволуциона психологија.

Еволуциони психолози основну разлику међу половима, из које потом изводе сва остала разликовања, налазе у хормонима, у томе што је мушкарац увек спреман на оплодњу, а жена само једном месечно. Све варијанте односа између мушкарца и жене, мужјака и женке, они своде на један једини облик, који универзализују.

„Који ћемо систем изабрати за наш модел жене? Код женки познатије врсте шимпанза хормони и копулација су повезани, али бонобо женке стално имају сексуалне односе и са мужјацима и са женкама“, иронично поставља питање еволуционим психолозима Ен Фаусто-Стерлинг.

Роберт Рајт, „популарни апологета еволуционе психологије“, иде чак дотле да, у једном тексту из 1995, сматра како је правни систем демократских држава, заснован на равноправности полова, неправедан, и да га треба мењати у складу са „еволуцијом ограниченим разликама међу половима“. Сматрајући да се жене и мушкарци толико разликују да оно што за мушкарца представља нормалну сексуалност, за жену представља трауматичну, Рајт би драстично да ублажи злочин силовања.   

Еволуциона психологија представља биологизовани наратив који оправдава различите видове социјалног потчињавања. На пример, „десничарски либертаријанац Мет Ридли сматра да дарвиновска теорија указује на неприродност социјалне заштите самохраних мајки, те да је стога треба укинути“.

Ослањајући се на оно што сматра урођеним особинама, еволуциона психологија негира значај човекове воље, делатности и мишљења. Као што се људи и њихови односи не могу свести на хормоне, како то мисле еволуциони психолози, тако се и живи организми не могу свести на гене, како мисле фундаменталистички еволуционисти. За Ричарда Докинса „ген је организам“.            

„Себични ген“, према Докинсу, као вечни, самореплицирајући ентитет, испуњава еволуциони план. У таквом схватању које говори о „добробити гена“, потпуно се губи суштина Дарвинове теорије према којој је еволуција нешто непланско, случајно, без икакве сврхе. Најзад, „гени су јединице наслеђа, али не и јединице еволуције“, тврди генетичар Гејбријел Довер. Борба за опстанак, борба је целог организма, а не тек гена.

Фундаменталистички еволуционисти, попут Докинса или Данијела Демета, сматрају да је искључиво природна селекција средство модификације. У последњем написаном предговору за „Порекло врста“, Дарвин каже: „Уверен сам да је природна селекција основно, али не једино, средство модификације.“