Празне приче

Текстови председника Управног одбора Културног центра Београда Милоша Шобајића, објављени у Културном додатку „Политике”, заиста су одраз неспособности аутора да да било какво разумно објашњење за сопствени, изнети став по којем су изложбе у свету, сличне Октобарском салону, као и сам овогодишњи салон, сајмови дилетантизма и кича и да овакве манифестације наносе огромну штету нашој култури. У сва три претходна оглашавања, новопостављени председник УО КЦБ-а, не исказује ништа друго до непоткрепљене судове и приземне дисквалификације на рачун изложених аутора, селектора, организатора и оснивача. У том низу помпезно изречених увреда, лишених полемичког дискурса, Шобајић ни у трећем покушају није јавности дао на увид нити једну једину чињеницу којом би поткрепио своје тврдње. Народски речено – празне приче.

Што се тиче artfacts.net-а, он је узет као пример из једног јединог разлога – наиме, то је (уз Лудвиг музеј у Кобленцу), нажалост, једина преостала интернет страница струковног типа изван територије Србије која региструје постојање Шобајићеве уметничке каријере ван земље. Остало су књижаре које на својим страницама у оквиру дистрибуцијске понуде нуде монографију аутора Едварда Луси-Смита или каталог изложбе у Кобленцу. О текућим изложбама или каквим другим уметничким активностима или макар приказима изложби из непосредне прошлости – ни помена. Уколико узмете име неког од излагача овогодишњег Октобарског салона, на пример Зорана Насковског или Владимира Николића, и укуцате их у Гугл претраживачу, отварају вам се између осталих странице Тејт галерије у Лондону, Векснер центра у Кливленду, V2 института у Ротердаму, Кунстхале фридерицијанума у Каселу, келнског Кунстферајна, њујоршких Вилиџ Воиса и Артфорума... Вредносне листе које маркирају актуелно стање у оквиру неке области су старе колико и друштво и прилагођене су критеријумима струке. Осим у тенису, оне постоје и у бизнису (Форбсова годишња листа), књижевности (листе најчитанијих или најтраженијих писаца), фудбалу, шаху, банкарству, ваздухопловству, опери... О озбиљности artfacts.net-а довољно говори чињеница да су међу ексклузивним претплатницима неке од угледнијих галерија, институција и сајмова савремене уметности у свету као што су лондонска Сачи галерија, циришко-лондонско-њујоршка галерија Хаузер унд Вирт, бечке галерије Кринцингер и Георг Каргл фајн артс, париски FIAC, берлински Артфорум и колекција Дајмлер, московски ArtMoscow и галерија XL, Кунстхале Базел, Музеј савремене уметности у Атини, итд. Ван Гог и Гоген су одлично позиционирани на листи и не налазе се „иза неких почетника” већ су међу 100 најтраженијих и најфреквентнијих уметника данашњице, једнако као и Дали, Пикасо, Ворхол, Дега, Герхард Рихтер, Раушенберг, Кипенбергер, Бојс, Кле, Кандински, Синди Шерман, Сезан, Полке, Пипилоти Рист, Џеф Вол, Брјус Науман, Марина Абрамовић.

На крају, треба истаћи једну чињеницу, кључну у позиционирању наступа господина Шобајића. У свом првом оглашавању, г. Шобајић истиче да свој став о овогодишњем Октобарском салону износи са места председника Управног одбора Културног центра Београда, што је класичан пример злоупотребе службеног положаја. УО КЦБ-а је регулаторно тело које се поставља извршном одлуком државног тела – Скупштине града чија је надлежност контрола законитости пословања институције, у шта спадају пре свих финансијски извештаји о потрошњи у оквирима буџета – приходи, расходи, набавке, тендери и сл. Културна политика куће не потпада под надлештво УО-а, она је по закону независна од државног интервенционизма. Господин Шобајић наглашавањем своје друштвене позиције председника регулаторног државног тела, у тексту који се уместо пословањем бави културном политиком манифестације чији је КЦБ организатор, али не и оснивач, те при том нема директне везе са пословањем куће (салон не спада у надлежност УО КЦБ-а, оснивач Октобарског салона је град Београд и има своје регулаторно тело, тј. одбор са једнаким ингеренцијама), управо излази изван законског оквира свог положаја и својим наступом, свесно или несвесно, уводи државни интервенционизам на мала врата, што јесте наношење штете овдашњој култури.