Молитва у нахткасни

Власник је две престижне националне награде за сликарство – америчке и италијанске. Ова друга, под називом Свети Ђорђе, сврстала га је у првог странца који ју је добио у 900 година њеног постојања. У августу 2008. био је на позоришном фестивалу у Единбургу са својим џипси мјузиклом, првим те врсте на свету, под називом Циганска молитва за југ. Потом је направио ново дело истог жанра, Inviseble gipsy, са Аном Софреновић у главној улози, које би идуће године требало премијерно да се изведе на Прашком пролећу.

Прошлог лета, на Светском фестивалу документарног филма у Марсеју, у селекцији од 4 000 филмова, био је међу првих 20 са ауторским филмом Црвенкапа. Ове недеље, у Дому културе Студентски град у Новом Београду, на међународном фестивалу алтернативног уметничког филма и видео остварења, Црвенкапа је била у селекцији десет најбољих и филму је припала меморијална награда Иван Каљевић, овог пута у селекцији од 400 приспелих радова. Одушевљени синеаста Душан Макавејев честитао је Зорану Таировићу, пожелевши му да што пре сними играни филм. Док се за то не стекну услови, новосадски аутор завршава нови документарац за фестивал у Марсеју 2010. Писао је музику за филм Зов у продукцији холивудског Метро Голдвин Мајера. Каже да је уметност за њега непрестано постављање питања.

Има неке неизбежне симболике у чињеници да је Зоран Таировић (43) рођен у најстаријем делу Новог Сада, на Салајки, у Слепој улици која се завршавала надвожњаком преко кога су ишли возови. Они су водили у неки други живот о коме је Зоран сањао. Да из те arte povera поетике оде у неки бољи свет:

„Желео сам да не будем ружан, прљав и зао. Моје окружење је било прилично сирово и сурово. Од њега сам бежао и спасавао се тако што сам изабрао своју цркву којој ћу се молити Богу. А то је била нахткасна у коју сам се увлачио и цртао. Била је то прва самоиницијација кад је реч о мом будућем опредељењу.”

Сан свих сиромашних људи је да им деца буду господа, адвокати, лекари... Тако објашњава овај сликар спознају о својим родитељима – оцу који је био пола Ром пола Бугарин, и мајци Српкињи, тачније њени су били Власи. Да би им приуштио ту илузију, као најбољи ђак у генерацији, уписао је права, али после друге године је схватио да га цртежи из нахткасне вуку на другу страну. Завршио је Ликовну академију у Новом Саду као најбољи студент. Није сигуран да ли му је просек био баш 10, или који промил мање. Уз сликарство, музика је била Зоранова друга љубав:

„Ја сам једноставно растао са музиком. Ишао сам у нижу музичку школу, али прва искуства која су ми променила музички укус стекао сам као члан Хора музичке омладине Новог Сада који је водио Еуген Гвоздановић. Сазнања тих људи била су у опусу од Мокрањца до Веберна, од Моцарта до Сакамота, од Кита Џерета до Гизија Гилеспија. И ја сам под њиховим утицајем почео да стичем право музичко образовање. Улазио сам у структуру Орланда ди Ласоа, Палестрине... савладавао сам богатство европског музичког наслеђа. Касније сам и сам почео да компонујем.”

(/slika2)Зоран сведочи да је његов прадеда по оцу, Влада Таировић, рентијер, био један од најбогатијих људи у Србији. Он је први довезао јагуара у Србију. У кандидатури за изборе, на његовој листи је писало – Србин источне православне вере. Владин син Милорад је, између два рата, у Америци завршио високу ваздухопловну и високу техничку школу.

Живот Зорана Таировића је био далеко од ове бајке:

„Бити Ром и живети у неромском окружењу, значи мимикријски однос према већинском делу становништва. Тада пожелите да нисте Ром. Ја нисам имао проблема због чињенице да сам и Ром, без обзира на понеке од уобичајених опаски у којима је доминирала реч циганин. Мене то никада није погађало јер сам превише волео људе око себе и живот у његовим стваралачким издањима.”

Последњих година, све је више невладиних организација, попут Сороса и других, који су спремни да помогну стваралаштво овог Новосађанина. Пре свега као уметника, а потом и као Рома:

„Роми у 21. веку имају проблем са образовањем, али и идентификације са успешним људима. Морало би се знати да су пореклом Роми били Ботичели, и Каравађо, и Ото Милер, и Пикасо и Дали... уметници који су направили помаке у историји уметности. То је битан феномен на који Роми могу да буду поносни као највећа национална мањина у Европи која броји 12 милиона припадника.“