Тајни рат против комараца

Да ли зато што су комарци толико брзи, a амброзија велика штеточина или из других разлога, тек Министарство за заштиту животне средине прошле године је одлучило да ларве и коров уништава по хитном поступку и да партнере у том рату бира и са њима преговара иза затворених врата – без претходног јавног позива.И стратегија и тактика остале би тајна да се није умешао ревизор. Истина, тек пошто је „рат” завршен и пошто је свако добио свој део плена.

Прва ревизија буџета открила је да је поменуто министарство, овај заиста користан посао за грађане, ипак, обавило мимо закона. Уместо да распише тендер и своје саборце изабере пред очима јавности, односно пореских обвезника који то и плаћају, набавке које су вределе више од 300 милиона динара обавило је кроз преговарачки поступак – погађањем са по једном фирмом. Након тога је с пролећа 2008. сузбијање амброзије уговором поверило „Циклонизацији” за 168,9 милиона динара (и приде битку против крпеља за 38,9 милиона динара), а сузбијање ларви комараца „Миви” за 132,9 милиона динара. Новац по овим уговорима исплаћиван је и у време тадашњег, али и садашњег министра.

Да ли ће неко прекршајно или кривично одговарати, да ли ће остати без посла или функције – остаје да се види. Док ревизор не поднесе пријаве, а остали надлежни у ланцу „не пресуде”.

Истине ради, преговарање није било омиљени поступак набавки из државне касе само Министарству за заштиту животне средине. Ваљда не рачунајући да ће ревизор једног дана коначно почети да ради и знајући за немоћ других институција. Пре свега Управе за јавне набавке (јер кад нема расписаног поступка, наручилац није на радару Управе и Комисије за заштиту права), многи наручиоци су се последњих година све чешће одлучивали да никога ни о чему не обавештавају и послове поверавaју крoз преговоре са једном фирмом. Уз најчешћи изговор да је она једина на тржишту или да је набавка била хитна.

Док је после доношења новог закона у првом полугодишту уочен позитиван тренд укрупњавања набавки, удео преговарачких поступака остао је висок – 28 одсто. Само четири одсто је оглашено, а чак 24 одсто регистрованих набавки обављено је кроз преговарање без претходног објављивања. У више од половине преговарало се са тачно одређеним понуђачем, указују анализе Управе за јавне набавке.

Тај проблем нијеублажен ни доношењем новог закона који наручиоца обавезује да објави обавештење о избору најповољније понуде у „Службеном гласнику” и на порталу јавних набавки. И да наведешта намерава да купи, од кога и шта је био основ за преговарање.

–На овај начин, потенцијални понуђачи који нису знали за набавку могу лако да сазнају ко са ким намерава да закључи уговор зато што „нико други у земљи не може да испоручинеко добро, услугу или радове”. Уколико то није тачно и уколико би да је набавка била јавна и они конкурисали за овај посао, могу у року од осам дана да уложе захтев за заштиту права и спрече да се нерегуларан поступак крунише уговором. Јер, ништав је сваки уговор закључен после основане жалбе –каже Предраг Јовановић, директор Управе за јавне набавке.

Међутим, изгледа да понуђачи нису препознали какав им је моћан инструмент стављен на располагање.

– Зато их позивамода када у „Службеном гласнику” или на порталу јавних набавки виде таква обавештења,да ихпажљиво прочитају. Можда баш њихов конкурент покушава да добије посао на основу нетачне тврдње да јесамо он кадар да понуди тражено. А то могу врло лако да спрече тако штоће у захтеву за заштиту права пружити доказе да и они, такође, могу да обаве тај посао, да држави продају робу или пруже услуге – објашњава Јовановић и указује да је у Хрватској, увођењем таквог механизма превенције, заступљеност преговарачких поступака знатно смањена.

Осимизговора да ниједна друга фирма не може да обави некипосао, међу омиљенимоправдањиманаручилацајестеи „хитност” набавке,због чега нема времена за расписивање тендера. Неки свесно чекају да време исцури. Тако се догађа да се со за улице и путеве набавља у децембру, кад је лед већ прекрио асфалт.

–По закону,наручилацби Управи требало да доставља извештаје укојима наводи разлоге хитности,што многи не учине. Ипак, кададобијемо извештај,уколико уочимо неправилност, односно посумњамо да није постојао основ за „хитност”, достављамо извештај Државној ревизорској институцији, Министарству финансија (Сектор за буџетскуревизију и инспекцију),које је надлежно за надзор над спровођењем закона, као и органу надлежном за наручиоца, рецимо градском секретаријату за здравство ако је реч о градскимклиничко-болничкимцентрима.Од почетка године такве неправилности уочене су у уговорима укупне вредности око сто милиона евра – каже Јовановић.

Чињеница да је Државна ревизорска институција добила те извештаје пре него што састави план ревизије за 2010. годину,отвара могућност да неке наручиоце који се учестало одлучују на преговарачке поступкепо хитности или набавке велике вредности обављају без тендера, уврсте на листу за ревизију у следећој години.

Ако ништа друго, важно је превентиве ради. Можда неко и одустане од преговарачких намера.

Весна Јеличић