Од певача извлачио врхунске креације

Да је сада са нама, да зна да пишем о њему, сигурна сам да бисмо чули речи: „Само немојте реквијем, молим!” Није волео ласкање, патетику, празнословље. Последњих година приређивани су у његову част сусрети, пријеми, прославе. Увек се одазивао. Био је нестор наше музике, дуго је живео, увек насмејан, ведар, сведок многих времена, збивања, ратова, промена. Дивили смо се његовој бриљантној памети.

Била сам дуго година „поштарица”, „гласник” и посредник у комуникацији некадашњих блиских пријатеља који су желели, али више нису могли да се виђају често, обојица у дубокој старости – посредник између Херцигоње и Данона. Писали су поруке, слали их, поздрављали један другога. Било је дирљиво учествовати у тим изменама пријатељства, сећања, дубоког поштовања. Када је комуникација постала честа и узнапредовала, и сам „гласник” је постао треће лице у драми. После смрти Херцигоње, остали смо професор Данон и ја да поделимо сећања на драгог Николу.

Данон се веома обрадовао мом позиву да буде беседник на „Мокрањчевим данима” у Неготину. „Али, драга моја, то не могу доживети”, са осмехом и не без туге, одговорио је. Обећавали смо му све: лепо време, удобно путовање, позив ћерки Маји да буде уз њега, сопствено друштво, радост домаћина, пријатне сусрете, све могуће и немогуће... Није било могуће.

Основно осећање данашњих музичара према Данону било је огромно поштовање и страхопоштовање према једној легенди наше музике и нашег целокупног културног живота током дугих деценија пред Други светски рат, после њега, до наших дана.

Његова југословенска биографија започиње рођењем у Сарајеву, 7. фебруара 1913. године. Студије је завршио међу групом наших младих људи који су у периоду између два рата студирали у Прагу. На Карловом универзитету стекао је звање доктора филозофије. По завршеним студијама. вратио се у своје родно Сарајево и почео да организује културни живот у граду. Одувек је био ангажован и напредно оријентисан.

„Не одричем се својих политичких уверења, нити своје животне филозофије, а ни свог погледа на свет... Не одричем се ни својих естетских ставова који су, мислим, били врло јасно назначени у мом уметничком раду”, написао је у књизи сећања „Ритмови немира” (издавач Београдска филхармонија, 2005. казивања забележила Свјетлана Хрибар).

Активно је учествовао у партизанским борбама од 1941. године као и у Казалишту народног ослобођења. После рата преузео је функцију директора Београдске опере, током 15 година остварио невероватни успон свих ансамбала и уметничке врхунце крунисао бројним гостовањима у иностранству – Единбург, Висбаден, Фиренца, Париз, Беч, Атина, Лозана, Хаг, Амстердам... Његов перфекционизам у диригентском раду изискивао је велики број проба, непосустајање музичара ни у најтежим околностима, истрајавање на високим уметничким циљевима. Највишим. Био је препознат у целом свету као врхунски креатор руског оперског репертоара (Бородин „Кнез Игор”, Чајковски „Оњегин”, „Пикова дама”, „Мазепа”, Сметана: „Продана невеста”, Мусоргски „Борис Годунов”, „Хованшчина”, Прокофјев „Заљубљен у три наранџе”, „Коцкар” и многе друге опере и балете). То су биле антологијске представе које су довеле Београдску оперу на место једног од најбољих средњеевропских театара.

Данон је био захтеван, строг, знао шта хоће и колико може да добије. Тражио је најбоље певаче, од њих умео да извуче врхунске креације. Грдио је, али и надахњивао. Ведрином и хумором превладавао тешкоће.

Његове најзначајније уметничке домете видимо и у афирмацији дела домаћих аутора, првом извођењу балета Барановића: „Лицитарско срце”, „Кинеска прича” опере–ораторијума Николе Херцигоње „Горски вијенац” („Нико ми толико није помогао колико зналац и уметник, Оскар”, говорио је Херцигоња), оперу Рајичића „Симонида” и многе друге. Посебно се бавио савременим стваралаштвом и код нас и у свету,  радећи паралелно и као оркестарски диригент и диригујући највећа дела Стравинског, Прокофјева, Бартока. Дириговао је и сарађивао са највећим уметницима свог времена.

Поред диригентског рада који је трајао дуги низ година, бавио се и компоновањем. Старији памте његове масовне песме, за које многи и данас мисле да су спонтано настле као народне песме („Романијо”, „Иде Тито преко Романије”, „Друг Тито”, „Уз маршала Тита”) као и композиције „Пјесме борбе и побједе” за мешовити хор и циклус „Незнанка”, за бас и оркестар. Међу његовим делима већег обима истичемо Скерцо за симфонијски оркестар, као и низ камерних дела (Гудачки квартет, Дувачки трио). Бавио се и публицистичким радом у многим листовима и стручним часописима.

Од Београда, преко целог света, цела Југославија је била његов дом, од 1991. године живео је у малом месту Башки, на острву Крку, уживао у мору, миру, слушању музике и праћењу догађаја у музичком свету преко сателитске телевизије. Живео је повучено, а обишао је цео свет.

Сталне контакте и вишегодишњу сарадњу имао је са Опером и оркестрима у Сарајеву, Загребачким радио оркестром и Словенском филхармонијом. Југословенство је било његово искрено уверење, његова припадност, његов живот.

Београдска филхармонија памти многе његове интерпретације, а он је последњих година са задовољством пратио све концерте овог оркестра и са одушевљењем говорио о уметничким дометима, и квалитету њених младих, талентованих и полетних музичара и руководства.

Прослављајући 95. рођендан на сцени Народног позоришта у Београду, прошле године, био је ведар, насмејан, нимало носталгичан, рекао је: „Шта више човек може да очекује од живота од овог окупљања драгих пријатеља, у заједничком дружењу, али знате, ја сам јако, јако стар”.

„Не, професоре, ви сте вечити младић наше музике”, скоро у хору смо сви одговорили.

Имао је срећан живот, у коме је остварио све што је желео. Поред ћерке Маје провео је последње године живота. Њена љубав пружала му је утеху у болести. Оскар Данон је отишао у легенду.