Завођа: Не може се никоме плаћати за нерад

Уместо вруће радничке јесени догодио нам се ледени раднички децембар. Протеста радника, и то оних врло радикалних, има као никада раније у ово доба године. Као да је у лето и с јесени било лакше живети, као да је сада криза напросто нагомилала све неисплаћене радничке зараде. Може ли бити рада без зараде и како да се запослени изборе за своја права? О томе говоре Радмила Букумирић-Катић, помоћник министра рада, и Наташа Завођа, директор сектора за правне послове и социјални дијалог Уније послодаваца.

Катић: Приватизација у Србији траје већ 20 година. Ми никада у Србији нисмо имали милионске цифре незапослених као неке земље у окружењу јер су преко ноћи то одрадиле. Ми смо то постепено радили. Стално је држава помагала, подмиривала дугове и тражила како да обезбеди социјални мир. Ако хоћемо да будемо искрени, последњих 20 година највећи део привреде уопште није био позитиван. Сачекала нас је приватизација, а ми смо сви очекивали да нам привреда буде ефикаснија и да нам буде боље.

Политика: Где смо погрешили?

Катић: Десило нам се то да смо, у жељи да то што пре урадимо, дошли до тога да нисмо могли да бирамо коме ћемо да продамо предузеће. Оно што је продато на почетку то је било квалитетно, како се ближимо крају све је мање квалитетних предузећа и имамо све већи број послодаваца који у суштини не купују предузећа да би наставили пословање и да би инвестирали. Има разних мотива за куповину. Један је да повољно купим што више капитала па да га сутра препродам. Привредни раст је само у једном моменту 2004. и 2005. био изражен а тада су стране директне инвестиције имале висок ниво. Сада се спуштамо испод нивоа од једне милијарде евра које стижу само у области у којима је радна снага неквалификована.

Завођа: Послодавци су врло незадовољни што се приватизација оволико продужила. Видимо да је било много важније да је држава пресекла и рекла да се сада завршава приватизација. Здрави да раде, они који нису способни не. Држава је прихватила да подмирује дугове великих предузећа и да плаћа људе који су били на принудним одморима. Испада да су послодавци који су радили легално, поштовали законске прописе испали смешни, били више оптерећени, конкурентност није била иста за све. Држава је повезивала стаж, плаћала здравствено осигурање.

Катић: Последњи пут када је држава повезивала држава стаж запосленима то је било 2005. године, закључно са 31. јануаром 2003. године, и тада је држава повезивала стаж не послодавцима већ запосленима. Сваки човек који негде ради имао је неку рупу у пензијском стажу и имао је права и могућност да поднесе захтев за повезивање стажа. И тада је речено да је то последњи пут да држава то чини. Запослени нису били криви што им стаж није био повезан. У међувремену се десило то да се током интензивирања приватизације повећао број послодаваца који не измирују своје обавезе. Једна појава је да предузеће прави нешто што није конкурентно, па власник не може да обезбеди ни зараде ни доприносе. Друга појава је да послодавци уопште не желе да успоставе производњу, већ раднике пошаљу кући, а они опет имају утисак да су формално запослени и онда од државе траже да она обезбеди зараде. То је сада једна сасвим нова појава, која у другим транзиционим земљама није била тако видљива.

Политика: Да ли држава тиме шаље погрешан сигнал?

Катић: Не може да се каже да држава није чинила много последњих година у складу са својим могућностима. Преко Фонда за развој су издвојена велика средства по повољним условима, и за старт-ап запошљавање и за даљи развој предузећа. Данас имамо велики проблем неликвидности привреде и самим тим власници немају средстава за инвестиције. То су кључне ствари које нас оптерећују и вртимо се у зачараном кругу.

Завођа: Људи који су послати кући на плаћено одсуство у ствари не раде. Фиктивно су радили, а заправо су седели код куће. Не можете очекивати да у данашњем систему некоме за нерад буде плаћено. Изузетак је када због спољних околности нисте у могућности да пласирате свој производ, па користите члан 116. Закона о раду да се процес рада за извесно време прекине.

Политика: Али законодавац је такву могућност дозволио.

Завођа: Ако имате неликвидно предузеће не можете га пустити да из месеца у месец показује губитке, па тако из године у годину и као да фактички очекујете да оно проради.

Катић: У јулу су ступиле на снагу измене закона које омогућавају послодавцу да пошаље раднике на плаћено одсуство дуже од 45 дана. Послодавац је дужан да радницима у том периоду обезбеди најмању минималну зараду. Ми тек сада очекујемо да ће бити повећани захтеви послодаваца за овим одсуством. А зашто? Сада се враћамо на то да они не могу бити конкурентни. Неликвидни су, кажу. Требало је да их отерамо у стечај, зашто нисмо?

Политика: Зар то није мач с две оштрице. Фирма не ради а људи имају илузију да су запослени?

Катић: Циљ ове мере је помоћ онима који у овом тренутку имају неки план развоја и смањење последица светске економске кризе. До сада је 286 предузећа поднело захтев за повезивање стажа и тиме је обухваћено 45.000 радника. То аутоматски говори о томе колико је то изражена појава.

Завођа: Управа јавних прихода има јасну евиденцију и законима је прописано да можете добити здравствено осигурање ако имате плаћене доприносе. Сваки запослени може са својом радном књижицом да оде и да провери у Фонду здравственог осигурања и уколико му то није плаћено да тражи другог послодавца. Ви само стварате привид великог броја предузећа која раде.

Катић: Не слажем се с тим.

Завођа: И велики број јавних државних предузећа не поштује прописе и плаћање обавеза, док другим послодавцима шаљете инспекцијске контроле. Каква су по структури тих 286 предузећа, јавна, приватна?

Катић: Нису јавна, али је међу њима најмање оних који имају већински државни капитал. То су предузећа која су приватизована, или су раскинути уговори, или су отишли у надлежност Акцијског фонда. Што се тиче здравственог осигурања не може држава да се помири с чињеницом да велики број запослених нема здравствено осигурање. Свакодневно имамо апеле да људима треба помоћ, морају на операције…

Завођа: Послодавци имају неравноправан третман. Ако је закон донет, он мора бити једнак за све, како за државна, тако и приватна и предузећа у реструктурисању. Држава мора да преузме одговорност да не опрашта дугове онима који нису били платише.

Катић: Не слажем се, овде држава није опростила дуг.

Завођа: Али је дала могућност одложеног плаћања.

Катић: Држава је у овом моменту, узимајући у обзир привредно окружење, препознала да треба помоћи послодавце и омогућити им да све обавезе лакше испуне. Омогућила је да се питање неуплаћених доприноса реши кредитима.

Политика: Може ли бити рада без зараде, како радници да се изборе за своја права?

Катић: Не може бити рада без зарада. Дефинитивно мора да се заоштри питање контроле које је у надлежности државе. Држава није имала различит третман према послодавцима, само се флексибилније гледало на транзицију с намером да треба да се заврши приватизација.

Политика: Утисак је да је држава само чекала да из контроле Агенције за приватизацију изађу предузећа како то више не би био њен проблем.

Завођа: Проблем је што је незапосленост велика. Они који раде су заплашени и желе да сачувају своја радна места.

Катић: У ком моменту запослени треба да реагују? Ако послодавац хоће да поштује закон прво мора да плати обавезне доприносе па онда зараду. Он то не ради. Радници почињу да реагују, али нема одзива послодавца. Треба променити филозофију да држава више не стоји иза тога. Остаје инспекција рада, остаје пореска управа. Мора и законским променама да се дође до њихове ефикасније интервенције. Послодавци виде државу као некога ко треба да им обезбеди тржишно привредно окружење. Кад послодавац радницима не да зараду траже од државе јер су тако навикли целог живота.

Политика: Али како да не траже од државе када у случају сваког протеста неки државни секретар или оде на пругу или код оних који штрајкују глађу?

Катић: Знате шта је интересантно у случају Лапова? Ти радници две године нису имали шансу да причају с власником своје фирме. Замислите тај нонсенс, од 2006. године! Тада се појавио и рекао им да ће то бити светско и европско предузеће и више се није појављивао.

Завођа: Али то је изгубило форму радничког штрајка. У Лапову то више није штрајк већ се у медијима говори о протесту. Држава мора да одреагује да раднике које су затворили међународну пругу дислоцира и да омогући здравом делу привреде да ради. Министарство унутрашњих послова и Министарство рада су требали да реагују у овом случају.

Катић: Нисте у праву. Штрајк је регулисан Законом о штрајку и зна се како они могу да штрајку. Када је у питању протест свака локална самоуправа је то сама регулисала. Министарство рада нема везе с тиме. Сви само у држави виде кривца.

Политика: А што да не виде када су добили лошег власника. Радници неће своје зараде да наплате судским путем и отерају предузећа у стечај. И у Лапову је тако што је сасвим људски јер неће имати где да раде.

Катић: Прва реакција радника је да они желе да раде. Могу своја потраживања да наплате на суду. У Лапову имају извршну пресуду али су одустали јер реализацијом извршне пресуде нема више могућности да предузећа раде. У случају „1. маја” је мало чудно да једно предузеће које има бетоњерку не може да нађе посао, а с друге стране у Србији се каже да су за наредни период приоритетни инфраструктурни пројекти и то велики, Коридор 10. Уз то имају атрактивно земљиште поред аутопута. Сигурна сам да ту може да постоји неки план развоја. И када би се укључила локална самоуправа нашло би се неко добро решење.

Политика: Зашто се у Србији избегава стечај?

Катић: Питање колико би се радници могли наплатити. Код нас стечај врло дуго траје, у просеку три године, а друга ствар је што је много скуп. Од укупне стечајне масе преко 23 одсто само су трошкови стечаја и на крају најважније је то што повериоци могу само да се наплате у просеку с 25 одсто. Зато се стечај одлаже, а тим одлагањем предузећа још више пропадају.

Завођа: Нови закон о стечају даје могућност да се предложи програм стечаја на тај начин што ће се извршити реконструкција, то значи да би се здравом делу предузећа омогућило да настави с радом. Наш став је и наш утисак је да држава одлаже одлазак у стечај. Држава негде жели да каже поштоваћемо прописе, пратићемо да ли послодавци испуњавају обавезе, али као да није спремна да се овај посао заврши и једноставно га пролонгира 20 година, пуштајући да фирме постепено умиру. Онда се појави неки државни секретар или неко други ко је популаран медијски, кога запослени гледају као спаситеља. Онда они то појављивање медијски искористе у смислу личне промотивне кампање и презентовања свог страначког опредељења и своје партије, а раднички проблеми остају нерешени. И радници и послодавци остају са својим проблемима када они оду.

Катић: Волела бих да одете на једно такво место да видите колико је то медијски интересантно и промотивно.

Завођа: Била сам. Може да буде врло непријатно, али држава је својим мерама давала наду тим људима да ће платити неисплаћене зараде. Држава се мало игра социјалне функције, а када јој не одговара пребацује обавезе на послодавца и каже нека они плате. Када увиди да он није добар, онда ће то она да преузме на себе.

Катић: Пример предузећа „Копаоник” из Куршумлије. Они нама кажу да су били добро предузеће, светска фирма, а ја добро знам да нису били. Када сам радила у Служби за запошљавање знам да смо им давали бесповратна средства за вишкове, а то је било пребацити неког с једног места на друго и добијеш паре. И од Министарства привреде су добијали помоћ.

Политика: Али, држава је то лоше предузеће приватизовала и тај свој врући кромпир дала неком другом и продужила агонију и у наредним годинама.

Катић: У нашем систему сва предузећа су била под субвенцијама. Није било капацитета да се боље одради та приватизација. Не желим да кажем нико није крив, зашто ја нисам купила предузеће. Моја процена је да нисам способна да га водим или нисам имала средстава да га купим.

Политика: Шта да раде људи у, на пример, у тој Куршумлији где ништа здраво није остало?

Катић: Предузеће „7. јули” из Куршумлије је у најгорој фази и не зна се где је зато што је власник, пре него што је раскинут уговор, продао сву имовину, а против њега се води кривични поступак. Радници сада немају одакле да остваре своја права. И ко онда може то да реши? Поново само држава.

Завођа: Опет се проблем пребацују на државу. Желите да збринете људе кроз Пензиони фонд у који они нису уплаћивали средства.

Катић: А шта треба урадити? Шта је предлог?

Завођа: Долазимо у ситуацију да се повећава број оних који су фиктивно остварила право на пензију јер послодавци годинама нису уплаћивали средства у тај фонд који је сада празан.

Катић: А зашто је фонд празан? Ако је тај фонд 70 година прошлог века испражњен како ја сада могу неког да јурим да би га за то казнили? Људи нису за то криви, радници и пензионери. Држава као социјално одговорна функционише тако што 50 одсто буџета даје за пензије. Чека нас још неколико тешких година. Привредно окружење ће бити тешко и једино што може да нам помогне јесте да се отворе нова радна места, да дођу стране директне инвестиције, али и домаће.

Завођа: Чињеница је да се мора кренути у нове инвестиције а да би оне дошле мора се обезбедити добар пословни амбијент, да се смање административне процедуре које би омогућиле инвеститору да крене у посао. Још много тога мора да се уради.

Јована Рабреновић