Пензионерски блуз под Триглавом

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 22. јануара – „Једино што прети пензионерима јесте смрт”, рекао је државни секретар словеначког министарства рада Марко Штровс, реагујући на серију репортажа комерцијалне ПОП ТВ које су упозориле да половина пензионера у Словенији (200.000 људи) живи испод прага сиромаштва јер њихове пензије износе 300 евра, месечно. Штровса нису гануле сузе осамдесетогодишње старице која усред Љубљане живи на ивици беде јер јој, пошто плати рачуне, за храну не остану ни три евра дневно, па „преживљава захваљујући милостињи ближњих”.

Изазван критикама на рачун државне социјалне политике, Штровс је у камеру одбрусио да пензионери немају шта да се буне „у поређењу са осталим Словенцима”, јер не муче свакодневну муку као запослени који страхују хоће ли сутра имати посао или не, те да „једино што пензионисане треба да брине јесте Матилда”, жена са косилицом у руци. На бруталну изјаву су се одазвала пензионерска удружења, захтевом да Штровс поднесе оставку. Придружиле су им се јавне личности и прваци опозиције, огорчени јер се „од јавног службеника очекује више сензибилитета за социјална питања, посебно што плату добија од пореских обвезника”. Одијум јавности понукао је и портпарола владе да одбаци Штровсов став, а извињавању се придружила и министарка рада Марјета Цотман. Коначно, јавно се покајао и њој подређени Штровс, уз обећања да ће се влада већ од фебруара боље бринути за словеначке пензионере, који чине четвртину популације.

Пример је поучан – Јаншина екипа у време председавања ЕУ не жели инциденте, па брзо купује социјални мир. Јасно да закинути словеначки пензионери у Србији мање занимају Штровса и Јаншину владу којој уређење питања исплате њихових пензија није важно, мада има маневарског простора да службени Београд убрза потписивање споразума о социјалном осигурању са Љубљаном, посебно у светлу речи једног од српских министара који је пре два месеца вашем дописнику у Љубљани казао да искрено жали што је дозвољено да на тржиште Србије нетом уђе неколико словеначких фондова за додатно пензионо осигурање и што је у прошлости пропуштена прилика да питање закинутих српских пензионера буде условљено током склапања 16 билатералних уговора који су били од виталног интереса за Словенију, односно њену привреду.

Да је жал на месту, доказује искуство Италије. Из Рима су у прошлој деценији пљуштала негодовања што су Словенију преплавиле банке из Аустрије, а ниједна италијанска. Љубљана је маневрисала ограничењима за улазак италијанског капитала све док је трајао спор са Римом око имовине оптаната. Достојанственици у Љубљани сада тврде да је Италија за 5-6 година закочила улазак Словеније у ЕУ, али иако је Словенију натезање са комшијама коштало бржег уласка у Унију, Љубљана није одустала од „легитимне заштите интереса својих грађана” све док није постигнут компромис коме је кумовао – Хавијер Солана. Словенија има јак привредни интерес у Србији, то наглашавају бројни овдашњи привредници, а добре економске везе могле би да утичу на Љубљану да пристане на потписивање споразума о социјалном осигурању, који је у интересу Србије.

Нема сумње да би исплата давно заслужених словеначких пензија закинутим пензионерима у Србији подигла стандард не само њихових породица него и окружења, уместо што већ 16 година животаре на аконтацијама које оптерећују српски пензиони фонд. Да званичници у Београду нису пропустили последњи воз да се агилније заузму за права оних грађана Србије који су право на пензију остварили радећи до 1991. за словеначке фирме (због чега су у СФРЈ све доприносе морали да уплаћују у фондове Словеније), открива податак да словеначки бизнисмени готово свакодневно опомињу премијера Јаншу и надлежне министре да би за државу било боље да Словенија води мудрију политику према Србији, односно неутралну политику по питању државности Косова.