Функционерске елите и опште добро

У многобројним расправама о дометима већ скоро десетогодишње владавине досовских и постдосовских партија износи се неподељено мишљење да је једно о најважнијих демократских достигнућа тог периода мирна смена власти после демократских избора. Формално гледано, ова оцена могла би се прихватити као основана, али смењивост власти није донелa и далекосежнију промену тзв. политичких елита, а без те базичне промене не може се говорити ни о доследно спроведеној демократизацији. Напротив, изостало је циркулисање и циклично кретање ових елита, јер више од две деценије у нашем политичком животу истрајавају исти страначки представници, без обзира на резултате постигнуте на изборима или у променама у друштву. Као да је у српском друштву све могуће променити осим тврдокорних политичких елита у владајућим или опозиционим странкама, а није боља ситуација ни у грађанским организацијама. Одавно је познато да је основни узрок деградације политичке елите одсуство механизма њене ротације а, како то каже Авцандил Цуладзе, зна се шта се догађа с друштвом којим владају затворене елите.

Владавина затворених партијских елита код нас је више него очигледна, а она природно проистиче из затворености и политичке самодовољности наших политичких странака, које су данас без икакве делотворне и модерне идејне и акционе динамике и унутрашњег развоја. Код нас је немогућа ситуација стварних непосредних партијских избора, као што се то недавно догодило у грчкој конзервативној партији Нова демократија. Победу на овим непосредним изборима однео је Антонис Самарас, и то против фаворизоване Доре Бакојани која припада етаблираној политичкој елити грчког друштва. На изборном изјашњавању у Новој демократији забележено је велико учешће чланова странке који су формирали дугачке редове. И код нас било је покушаја непосредног страначког бирања, али то се брзо претворило у обичну функционерску фарсу са једним кандидатом, без изборне кампање и непосредног учешћа чланства, а све у режији добро уходане лобистичке страначке олигархије. У нашим околностима ни дебакл на парламентарним или локалним изборима није разлог за радикалније промене на челу поражених странака. Обично се великодушно понуди оставка али она буде брже-боље одбијена и на томе се питање политичке и моралне одговорности завршава. Тако смо дошли у ситуацију да непомериве страначке вође и олигархије гуше и разарају не само организације које контролишу већ на тај начин разграђују и само друштво. У политици је од изузетног значаја нека врста обичајности, а она претпоставља и конкретну политичку одговорност за изборни пораз без обзира на изражене добре намере. Једино тако се може унети толико неопходна динамика у наш устајали политички живот који се претвара у бару одавно превазиђених и анахроних функционерских елита. А нема ништа тужније од некадашњег моћног политичког лидера кога је прегазило време и који не схвата да је дошао час да се достојанствено повуче с политичке сцене. То је у нашим условима још немогуће. Зато и немамо чврсто формиране и обликоване политичке генерације које развијају и профилишу своје оригиналне политичке капацитете и изграђен политички резон чекајући онај тренутак када треба да преузму вођење страначких и државних послова. Зато што је нарушен природни ред неопходних промена на политичкој сцени нема нових инспиративних политичких идеја већ је све претворено у рутинску политичку технологију и испразни маркетинг, а врхунац наше политике је успешно и реалистичко окончавање политичке трговине и расподеле плена у коме се код нас огледа суштина политике схваћене и примењиване искључиво као вештина могућег.

публициста