Председнички избори и криза класичне политике

Након интензивног праћења председничких избора у САД крајње време је да се окренемо предстојећим председничким изборима у Србији. Просто је зачуђујуће да се ови избори у великој мери маргинализују, све више подсећајући на политичку игру у којој нико не жели да повуче прве потезе.

Владајући режим је наговестио и да ће ићи на што већу дисперзију гласова и на фаворизовање кандидата СРС-а, да би у другом кругу могао да се јави као глас трезвености и реалне политике. То је неколико пута већ примењивана изборна тактика.

Искуства из председничких избора у САД али и низ протестних гласања у Немачкој, Француској, Грчкој, Шпанији и Италији јасно су указала на дубоку кризу постојећих партијских система и огромно неповерење грађана у етаблиране страначке олигархије. Зато је тврдња о дубокој кризи демократије која отвара врата наступању популистичких и десничарски оријентисаних политичких покрета постала опште место у расправама које се тим поводом воде. Истраживања показују да су и у Србији све политичке странке суочене са озбиљним дефицитом поверења бирача, иако владајућа странка тренутно бележи успехе на изборима.

Зато предстојећи председнички избори представљају пре свега велики тест за опозиционе странке које очито нису у стању да из својих редова истакну заједничког кандидата јер су изгубиле морални интегритет и поверење грађана. Поред тога што ће председнички избори бити истинска вододелница за одређивање стварног опозиционог деловања странака, они отварају и простор за регенерацију демократских потенцијала нашег друштва. Та регенерација се може догодити једино ако сви политички актери, истински опредељени за промену садашњег ауторитарног режима, буду схватили да се овде не ради о дневнополитичким и ускопартијским интересима него о историјској прилици да се доведе у питање, не само на симболичан начин, победнички низ народњачког режима, на чему се гради и „харизматични“ култ вође који побеђује и у најмањим местима освајајући 70 одсто бирачког тела. Ови председнички избори ће, међутим, имати и велики симболички значај као тест монолитности напредњачког режима. Ваља с тим у вези приметити да председник владе често није у стању да саслуша ни најдобронамернију критику а могућност постизборне кохабитације за њега би била апсолутно неприхватљива јер не поштује елементарни принцип демократског поретка – функционисање поделе власти и постојање слободне и критичке јавности. Председник владе је и маргинализовао утицај функције председника републике и зато се не може поновити политичка ситуација у којој је губитак председничких избора значио и промену власти на свим нивоима, како се то десило у време Милошевића и Тадића. Историја се не понавља, барем не у истоветном облику јер је апсолутна власт сада сконцентрисана у рукама премијера, док је шеф државе у великој мери церемонијална личност.

Ипак, председнички избори 2017. јединствена су прилика за стварање најширег друштвеног покрета који би изнедрио заједничког кандидата, изван сфере класичне политике, с несумњивим моралним и професионалним угледом и интегритетом. То не би требало да буде кандидат дискредитованих опозиционих странака које не могу да се договоре ни какав им је стварни однос према владајућем режиму. Овога пута било би неопходно да странке буду у другом плану, а на изборној сцени би морала да се појави друштвена групација која би вратила веру у могућност дубоких демократских промена и у поштовање основних демократских начела – поделе власти, поштовања правне државе и принципа социјалне правде. То је велики изазов за постојећу опозициону страначку номенклатуру, огрезлу у сујети и у нереалном односу према политичким процесима који се одавно одвијају изван окриља класичне партијске политике.

Сетимо се, уосталом, да је режим Слободана Милошевића био озбиљно уздрман након локалних избора 1996, када су у вишемесечним протестима учествовали грађани бранећи отету изборну победу. Исти процес се догодио и 2000. године када је друштвене промене донео пре свега најшири друштвени покрет.

Публициста