Карикатура и пропаганда

Ста­ри­ји чи­та­о­ци се­ћа­ју се оних ко ба­ја­ги ка­ри­ка­ту­ра на ко­ји­ма не­ки чо­век с бе­лим ке­че­том уда­ра то­ља­гом не­ког дру­гог чо­ве­ка са шај­ка­чом по гла­ви. Или на ко­ји­ма не­ки чо­век с цр­ним на­ру­кви­ца­ма пре­ко по­длак­ти­ца се­ди за сто­лом пре­пу­ним па­пи­ра и ви­че на не­ког чо­ве­ка с рад­нич­ким кач­ке­том ко­ји по­гу­рен сто­ји пред њим.

Та­кве ка­ри­ка­ту­ре обич­но су се осам­де­се­тих по­ја­вљи­ва­ле у „По­ли­ти­ци екс­прес” и дру­гим ли­сто­ви­ма на­ме­ње­ним ни­жим и ма­ње обра­зо­ва­ним дру­штве­ним сло­је­ви­ма ка­ко би њи­хо­ви при­пад­ни­ци мо­гли без про­бле­ма да схва­те по­ен­ту по­ру­ке и за­у­зму „ис­пра­ван став”. У мо­ру тих ба­нал­них ка­ри­ка­ту­ра и ка­ри­ка­ту­ри­ста као ма­ли острв­ски ар­хи­пе­лаг из­два­ја­ла се, у чи­та­вој Ју­го­сла­ви­ји, не­ко­ли­ци­на ауто­ра, а као све­ти­о­ник на нај­ви­шем остр­ву тог ар­хи­пе­ла­га ста­јао је Ду­шан Пе­три­чић. Про­ду­хо­вље­не, сим­бо­лич­ки бре­ме­ни­те ка­ри­ка­ту­ре но­си­ле су скри­ве­ни сми­сао за­ви­јен у ле­па и ду­хо­ви­та па­ко­ва­ња. И не са­мо као ка­ри­ка­ту­ри­ста већ и као илу­стра­тор књи­га за де­цу бу­дио је ма­шту под­јед­на­ко као Ршу­мо­ви­ће­ви и Ра­до­ви­ће­ви сти­хо­ви. Он­да је не­ка­ко у вре­ме кад је не­ста­ла Ју­го­сла­ви­ја не­стао и он, али је и у Ка­на­ди, у ко­јој је на­шао за­ве­три­ну од рат­ног ви­хо­ра, сте­као зна­тан углед. Сви смо се об­ра­до­ва­ли кад је по­но­во по­чео да ша­ље ка­ри­ка­ту­ре за „По­ли­ти­ку”, а још ви­ше кад се и вра­тио у Бе­о­град.

Ка­ри­ка­ту­ра је из­у­зет­но зах­тев­на ства­ра­лач­ка фор­ма. Тан­ка је ли­ни­ја из­ме­ђу, с јед­не стра­не, ду­хо­ви­те, вр­ца­ве са­ти­ре ко­ја раз­об­ли­ча­ва дру­штве­не ано­ма­ли­је и мо­рал­не пре­сту­пе моћ­ни­ка и, с дру­ге стра­не, про­па­ган­де и „рат­ног” ху­шка­штва у ин­те­ре­су ове или оне по­ли­тич­ке или не­ке дру­ге ин­те­ре­сне гру­пе. Па, ипак, кад се та гра­ни­ца пре­ђе, ни­је те­шко пре­по­зна­ти раз­ли­ку из­ме­ђу, с јед­не стра­не, цр­те­жа ко­ји ин­спи­ри­ше по­сма­тра­ча да раз­ми­шља и кри­тич­ки по­сма­тра свет или до­во­ди у пи­та­ње ауто­ри­те­те без об­зи­ра на то да ли су му иде­о­ло­шки бли­ски од, с дру­ге стра­не, сли­ке ко­ја по­ку­ша­ва да об­ли­ку­је јав­но мње­ње и по­диг­не бор­бе­ну го­то­вост у прав­цу ко­ји аутор и ње­го­ви исто­ми­шље­ни­ци же­ле.

Истин­ска ка­ри­ка­ту­ра ба­ра­та с ме­та­фо­ра­ма, док на­су­прот то­ме, про­па­ган­ди­стич­ки цр­теж де­мо­ни­зу­је по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке не­рет­ко ко­ри­сте­ћи не­ко­рект­не сте­ре­о­ти­пе с ци­љем да ство­ри не­га­тив­ну сли­ку о њи­ма. За раз­ли­ку од ка­ри­ка­ту­ре ко­ја у се­би но­си не са­мо до­зу ху­мо­ра већ и ху­ма­ност – не­ка­да та­ко пре­по­зна­тљи­ву у Пе­три­чи­ће­вим илу­стра­ци­ја­ма деч­је по­е­зи­је, на про­па­ган­ди­стич­ком цр­те­жу до­ми­ни­ра­ју ци­ни­зам, зло­на­мер­ност и не­тр­пе­љи­вост пре­ма гру­па­ма или по­је­дин­ци­ма на ко­је се ху­шка. За­то истин­ски успе­шне ка­ри­ка­ту­ре оста­ју ве­чи­то зе­ле­не и го­ди­на­ма на­кон што су на­ста­ле, док про­па­ган­ди­стич­ки цр­те­жи гу­бе сво­ју ак­ту­ел­ност и сме­жу­ра­ју се чим се по­ли­тич­ке окол­но­сти про­ме­не – а са­мо по­је­ди­не оста­ју да ви­се у му­зе­ји­ма по­ли­тич­ке про­па­ган­де. У вре­ме Ин­фор­мби­роа со­вјет­ске но­ви­не су би­ле пу­не „ка­ри­ка­ту­ра” на ко­ји­ма Ти­то с џе­по­ви­ма пу­ним до­ла­ра и кр­ва­вом са­та­ром у јед­ној ру­ци по­здра­вља уз­диг­ну­том де­сном кр­ва­вом ру­ком дру­ге фа­ши­сте и то­ме слич­но. Или при­ме­ри аме­рич­ке про­па­ган­де ко­ји при­ка­зу­ју Ста­љи­на с то­ља­гом у ру­ци ко­ји се спре­ма да уда­ри по пла­не­ти; или ки­не­ска про­па­ган­да ко­ја Ста­љи­на сли­ка ка­ко за­ва­љен се­ди у фо­те­љи ко­ја се на­ла­зи на ле­ђи­ма ки­не­ског рад­ни­ка ко­ји пу­зи. О Хи­тле­ру, Са­да­му, Га­да­фи­ју и дру­гим по­ли­тич­ким не­при­ја­те­љи­ма с раз­ја­пље­ним кр­ва­вим че­љу­сти­ма и очи­ма ву­ко­дла­ка не тре­ба ни тро­ши­ти ре­чи. У свим при­ме­ри­ма про­па­ган­де до­ми­ни­ра не­дво­сми­сле­на, сва­ком ја­сна по­ру­ка ко је не­при­ја­тељ про­тив ко­га се мо­ра бо­ри­ти, а не ду­хо­вит осврт на не­ки про­блем.

Ов­де не же­лим да ту­ма­чим ка­ко је од ка­ри­ка­ту­ри­сте Пе­три­чић по­стао ка­ри­ка­ту­ра. Све­јед­но је да ли је до за­о­кре­та ка про­па­ган­ди­зму до­шло ка­да је пре­ки­нуо са­рад­њу с „По­ли­ти­ком” или је до пре­ки­да са­рад­ње до­шло за­то што је већ за­га­зио у те во­де. Мо­жда је про­ме­на циљ­не гру­пе ути­ца­ла на ба­на­ли­за­ци­ју и про­па­ган­ди­за­ци­ју ње­го­вих цр­те­жа. Тре­ба има­ти у ви­ду да по­лу­пи­смен свет ко­ме се на овај на­чин обра­ћа ни­је по­лу­пи­смен због не­до­стат­ка фор­мал­ног обра­зо­ва­ња већ, пре све­га, за­то што те­шко схва­та пре­не­се­на зна­че­ња или им она не бу­де до­вољ­но ин­те­ре­со­ва­ње и страст. Љу­ди ко­ји­ма је из не­ког раз­ло­га де­ва­сти­ран цен­тар за ху­мор на­сла­ђу­ју се злу­ра­до­шћу, па и о њи­хо­вим ду­хов­ним по­тре­ба­ма не­ко мо­ра да бри­не. Ис­по­ста­ви­ло се да ту уло­гу Пе­три­чић пер­фект­но оба­вља.

Ма­да сам већ одав­но раз­о­ча­ран том про­ме­ном ка про­па­ган­ди­зму, тај осе­ћај би остао скри­вен у уском кру­гу при­ја­те­ља јер не­ко ко је ин­спи­ри­сао ма­шту и улеп­шао не­ке мо­мен­те мог де­тињ­ства не за­слу­жу­је јав­ну по­ко­ру. Но, кад сам под ње­го­ве ста­ре да­не и ја ње­му по­стао ин­спи­ра­ци­ја не би би­ло фер да му се не оду­жим и не по­све­тим му бар јед­ну ко­лум­ну. Исти­на, ни­је ми би­ло ла­ко да се­бе пре­по­знам у мо­ру ли­ко­ва ко­је је на­цр­тао ка­ко с бу­здо­ва­ни­ма ру­ше спо­ме­ни­ке зна­ме­ни­тих Ср­ба, али на кра­ју сто­мак ме је одао.

Ли­ков­ни ура­дак на ко­јем се ви­ди ка­ко пет­на­е­стак у вар­вар­ске оде­жде об­у­че­них не­по­доб­ни­ка бу­здо­ва­ни­ма и дру­гим при­ми­тив­ним оруж­јем раз­ва­љу­је спо­ме­ни­ке Те­сли, Ми­лан­ко­ви­ћу, Пу­пи­ну, До­си­те­ју, Ву­ку, итд. тре­ба­ло би, ако не­ко већ ни­је схва­тио ову ду­бо­ку ме­та­фо­ру, да зна­чи ка­ко про­фе­сор Пе­тров, Не­бој­ша Кр­стић, Мр­дић, Ма­цут и дру­ги пред­во­ђе­ни Ву­чи­ћем ра­за­ра­мо кул­тур­но на­след­ство Ср­би­је. Ме­ни је из не­ког раз­ло­га при­па­ло да се об­ра­чу­нам с Ан­дри­ћем, ма­да, ко­ли­ко знам, је­ди­ни ве­ли­ка­ни срп­ске кул­ту­ре, на­у­ке и ду­хов­но­сти на ко­је сам икад „уда­рио” би­ли су Си­на­ни др Да­ни­ел и Ђо­кић др Вла­дан, ко­ји је, исти­на, се­бе већ ра­ни­је по­стро­јио уз ра­ме До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа.

Ово је је­дан од цр­те­жа ко­ји пред­ста­вља оглед­ни при­мер раз­ли­ке из­ме­ђу ка­ри­ка­ту­ре и про­па­ган­де. Он пред­ста­вља на­цр­та­ну де­фи­ни­ци­ју хи­сте­рич­не про­па­ган­де про­тив по­ли­тич­ких не­ис­то­ми­шље­ни­ка с ци­љем да их дис­кре­ди­ту­је као на­вод­не про­тив­ни­ке срп­ске ду­хов­но­сти. Зло­на­мер­ност, не­тр­пе­љи­вост и злу­ра­дост ври­ште тран­спо­но­ва­ни на гри­ма­се при­ка­за­них ли­ко­ва. По­ли­тич­ка ка­ри­ка­ту­ра, с дру­ге стра­не, ако већ но­си на­зив „Ср­би­ја, 21. век”, мо­гла би, на при­мер, да се кри­тич­ки освр­не на по дру­штво по­губ­ну по­ли­тич­ку си­ту­а­ци­ју жи­го­шу­ћи по­ли­тич­ке су­ко­бе ко­ји по­при­ма­ју при­мор­ди­јал­не об­ли­ке. Сви по­сто­је­ћи ли­ко­ви мо­гли би да оста­ну ова­кви ка­кви су при­ка­за­ни на сли­ци, али би ка­ри­ка­ту­ри­ста, за раз­ли­ку од про­па­ган­ди­сте, уме­сто спо­ме­ни­ка ве­ли­ка­ни­ма на­цр­тао њи­хо­ве по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке. Та­ко би, на при­мер, уме­сто што чу­па гла­ву Пу­пи­ну, Де­јан Вук мо­гао да бу­де при­ка­зан ка­ко чу­па уши Алек­сан­дру Ба­у­ца­лу ко­ји пот­пи­су­је хр­пу уно­сних уго­во­ра с ми­ни­стар­ством про­све­те.

Уме­сто на Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа, ви­со­ко по­диг­ну­ти мач Вла­да­на Пе­тро­ва мо­гао би да бу­де усме­рен на Дин­ка Гру­хо­њи­ћа, ко­ји као штит ко­ри­сти Устав Ре­пу­бли­ке Вој­во­ди­не. Ђу­ро Ма­цут би и да­ље ју­ри­шао с ви­со­ко по­диг­ну­тим ко­пљем, али би с дру­ге стра­не ка ње­му у тр­ку био Вла­дан Ђо­кић с ме­га­фо­ном. Ме­не би мо­гао да на­цр­та ка­ко ба­цам фа­кул­тет­ске функ­ци­о­не­ре с ви­си­не пе­тог спра­та. Мој бу­здо­ван, због љу­би­те­ља хо­ро­ра, мо­гао би да оста­не у истом во­леј по­ло­жа­ју ко­јим би, ре­ци­мо, Не­бој­ша Кр­стић на нож до­че­као не­ког ко на ње­га ју­ри­ша ја­шу­ћи на ме­тли... И та­ко да­ље и то­ме слич­но. Тај еп­ски бој сва­ка­ко би на­и­шао на ре­волт са­да­шњих по­ли­тич­ких при­ја­те­ља. Ве­ро­ват­но би и бу­квал­но био ра­за­пет на на­чин на ко­ји он ра­за­пи­ње сво­је по­ли­тич­ке не­ис­то­ми­шље­ни­ке на цр­те­жи­ма, али си­гур­но је да би та ка­ри­ка­ту­ра оста­ла ак­ту­ел­на и на­кон мно­го го­ди­на све­до­че­ћи о по­ли­тич­ким су­ко­би­ма у Ср­би­ји чак и ка­да сви, сем пар ли­ко­ва, са сли­ке из­бле­де. Ова­ко ће оста­ти на ра­да­ру пу­бли­ке до сле­де­ћег бро­ја.

*Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа