Срамота, шта то беше?

Нисам могао да верујем да је мој прошлонедељни текст за „Политику”, у којем сам врло прецизно, правнички пре свега, објаснио зашто преписке са платформе „Скај” не могу да буду доказ у судском поступку, толико узрујао поједине колеге адвокате који су путем одређених тајкунских медија скочили да нападају моју тезу.

Дакле, нису се мом ставу успротивили тужиоци, што би имало смисла, већ колеге адвокати који баш као и ја бране осумњичене у кривичним поступцима. Могу чак да кажем да су ме двојица колега, истини за вољу један од њих је баш био екстреман, док је овај други више црвенео шта је морао да говори и згражавао се над ставовима колеге, напала жешће него било који тужилац.

Колеге Божо Прелевић и Владимир Терзић очито су можда имали амбицију да буду тужиоци, но не бих да улазим у то. Разумем да су моје ставове напали оспоравајући правном аргументацијом становишта која сам изнео. Но, посебно код Прелевића, очито постоји озбиљно правничко незнање, јер бесмислице које је износио заиста се косе са здравим разумом. Једино уколико је то морао по задатку да чини, што има логике, јер му је стало да му се име нађе на тзв. студентској листи, па је уместо правне аргументације сипао бесмислене политичке фразе. Ипак, колико год да сте присталица неке политичке опције, једноставно као правник, посебно као неко ко је адвокат, не смете себи да дозволите да причате којешта и да на ускостручном питању износите политичке квалификације. Заиста, неко ће вам с правом у том случају рећи – јадни они осумњичени које ви браните.

Дакле, ни Прелевић ни Терзић нису ни једном оспорили тврдњу, како моју, а тако могу слободно да кажем и већине адвоката кривичара који су укључени у одбране у бројним кривичним поступцима у којима се преписке са ове платформе цене као доказ, а која се тиче немогућности проверавања тог доказа. Основно у кривичном поступку јесте да доказ којим тужилаштво барата може да се провери, тј. да одбрана има могућност да провери оно што тужилац као доказ износи против њеног брањеника. Код ових преписки тако нешто није могуће. На све то, мора се додати да су ове преписке подложне дописивању и никада се не може са сигурношћу утврдити ко заиста стоји иза неког надимка који шаље поруке, што додатно такав доказ дисквалификује.

Уместо да су колеге покушале да оспоре ово што сам изнео, Прелевић је, рецимо, изнео тезу да ја то износим јер властима, то јест владајућој странци, не одговара да се „Скај” преписке обелодане. Нити сам било где писао о политици, нити ме то занима, нити бих икада због политичке странке којој и сам припадам био спреман да погазим неке основне правне принципе које сам научио на Правном факултету, јер у свом послу желим да будем професионалац и политичка конотација ме не занима. Питам сада дотичног колегу Прелевића да ли би све то што је рекао у вези са „Скај” препискама такође изјавио да има брањеника против кога је једини доказ „Скај” преписка? Да ли би у тој ситуацији онда помогао тужиоцу и рекао насред суђења како се слаже да је све то на „Скај” препискама у вези са његовим брањеником истина и нека буде осуђен?

Веома је занимљиво да је баш та медијска тајкунска платформа врло селективно користила те преписке. Када би им одговарале, односно када су сматрали да преко истих могу да компромитују власт, онда би тврдили како је све у њима истина. Но, када оне не би одговарале, односно када би потврђивале нешто што том медију не одговара, онда би или игнорисали исте или би сипали дрвље и камење по таквом „доказу”.

Елем, увек ћу се принципијално држати става који заступам, а то је да „Скај” преписка не може да буде доказ у поступку. Може да буде искључиво оперативни податак који надлежни органи претходно морају да се провере, па тек када се на основу тог податка прикупе чврста сазнања, може се размишљати о томе како да се добије чврст доказ који ће се користити у кривичном поступку.

Колеге Прелевић и Терзић су такође тврдили да су то подаци добијени од страних служби, што је истина и нико то не спори. Конкретно, Француска је земља која нам је то доставила. Није спорно да било која земља на свету одређена сазнања може путем међународне правне помоћи да нам достави. Међутим, то су само сазнања, а не и докази. Не може наш суд или наше тужилаштво да нареди страној служби да наше грађане ставља на мере, односно да их прислушкује или да им улази у садржину порука. Тако нешто није дозвољено, што верујем да колеге знају. Зато је „Скај” као доказ врло споран и зато пресуде које се заснивају на „Скај” препискама падају као куле од карата широм света. Све то што ми добијемо од неке стране службе, може да буде само оперативни податак, тј. сазнање које мора претходно да се провери од стране наших надлежних институција, па тек онда би тужилаштво то могло да користи као доказ.

Све ово што износим, колеге гостујући у телевизијској емисији на тајкунској медијској платформи нису оспоравале, јер очито су и саме свесне да је то немогуће оспорити, али су немилице ударале по мени када мене нема у студију. Наравно, лако је ударати немилице у џак када се џак не брани.

С друге стране, можда је боље тако, јер је целокупна стручна јавност, посебно адвокатски еснаф, имала прилике да види коме је до политике, а коме до професије. Знам да многи неће веровати у ово што пишем, али није ме толико ни брига, али никада у животу не бих ставио политичку странку и сопствено политичко мишљење изнад професије. Школовао сам се да будем правник, прихватио сам адвокатски етички кодекс када сам се уписивао у именик адвоката Адвокатске коморе и то је за мене светиња. Политика и мишљење које имате су једно, а професија и кодекси у тој професији су нешто сасвим друго. Кодексе не смете да газите, закона се морате држати. Оно што иначе замерам великом броју колега, посебно онима који гостују на медијско-тајкунској платформи, то је и чињеница да свако мало дају себи за право да коментаришу поступке у којима не учествују као браниоци.

Конкретно, баш колега Прелевић је један од оних који предњачи у томе. Наравно, на тим гостовањима се неретко понашају горе него тужиоци, јер им је дат задатак да причају којешта о самом поступку. Дакле, појма немају о току поступка, нису видели списе, јер сами не учествују у одбрани, али као „стручњаци опште праксе” иду од емисије до емисије на Н1 и Нова С и износе најгоре могуће глупости зато што је то политичка агенда на којој јаше медијско-тајкунска хоботница. Извесни утицајни твитераш Вукша Драговић урадио је сјајан серијал о тзв. хидри невладиних организација које харају српским друштвом, између осталог и српским правосуђем. Гле чуда, баш те колеге које се вуцарају по Н1 и Нова С су главни активисти те хидре.

Све у свему, немам намеру са дотичнима даље да водим полемику. Нисам их ни у претходном тексту прозвао, нити ме они занимају. Сами су се прозвали када су себи дали за право да коментаришу оно што сам изнео, јер су сматрали да им је то политички корисно. Ставили су политику и жељу да се докажу лажним студентима, заправо њиховим шефовима, изнад професије, те да су зато вредни да им се име и презиме нађе на блокадерској листи. Другачије, свесни су, никада не би могли ни да привире у Скупштину. Оно што их само молим, а то је да не злоупотребљавају своје позиције које имају да би политичке агенде спроводили кроз Адвокатске коморе. Мене су увек прозивали за политику, а никада у животу нисам ногом крочио у неку од Комора осим када оверавам легитимацију. Но, баш ти што кампују по Н1 и Нова С више него обилато користе адвокатске коморе за њихове политичке платформе.

Вратимо се праву и правној аргументацији, а коме је до политике, слободно нека се кандидује на изборима и нека види колико га народ хоће. Ево, колега Терзић је то урадио у родном Шапцу. Толико су му суграђани показали колико га воле да је једва око два процента освојио. Толико о свему.

  *Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа