У затвору - бебе су најлепши део посла

Од нашег специјалног извештача
Рим - Она никада не искључује телефон, јер је нормално да зазвони у пола ноћи. У просеку води рачуна о здрављу око 250 жена, али са осмехом каже да увек има осећај као да их има двопструко више, јер су жене, за разлику од мушкараца, осећајнија и компликованија бића. Др Зорицу Јовановић, прву жену лекара у једином женском затвору у Србији, у Пожаревцу, затекли смо на првом пропутовању Европом без виза, у групи од 50 обичних грађана који су урадили нешто необично у својој средини.

– Мене је за овај конкурс, који је организовао кабинет потпредседника владе Божидара Ђелића, пријавила моја установа, што је велико признање, иако не знам да ли је мој значај баш толико велики. Ја радим као лекар у женском затвору у Пожаревцу скоро 10 година и тек однедавно имам помоћ две докторке у поподневној семени, од четири до седам. Имамо и спољне сараднике, гинеколога који долази два пута месечно, неуропсихијатра који долази сваке недеље и такође нам је обавезан стоматолог – прича за „Политику” др Зорица Јовановић, док обилазимо парламент у Риму.

Она је први контакт у затвору, који је за те жене и најважнији и зато јој је веома драго када се нека од њих по одслужењу казне јави разгледницом и каже да јој је остала у лепом сећању.

– Имамо доста наркоманки, болесних од хепатитиса Це... Кад дођу први пут углавном већ осећају кризу и тад морам да будем и психијатар и лекар, да помогнем речју, али да дам и одговарајућу терапију. Имамо и кардиолошких случајева, прехлађених... Ми радимо и прве прегледе плућа, па ту откријемо неку туберкулозу која се вуче од раније... А онај лепши део, који ја лично волим, су бебе које се рађају у затвору – са осмехом на лицу прича Зорица.

У затвору постоји цео један спрат који зову породилиште, и у чијем саставу су једна соба са четири креветића у којој су бебе, затим соба за мајке које су се породиле и још две собе за труднице.

– Долазе нам маме трудне, али неке остану у другом стању и овде, неке са жељом, неке не, буде и абортуса. То шта ћемо им саветовати зависи од случаја, да ли је трећа, четврта, пета трудноћа, да ли је ризична... Оне по закону имају право да роде бебу, једино ако им није суд то право ускратио, али то се ретко дешава – објашњава докторка.

Бебе се рађају у пожаревачкој болници, а како додаје наша саговорница, законом је регулисано да се ипак не зна да су та деца рођена у затвору.

– Бебе остају са мајком у затвору, у зависности од њене казне. Ако је казна дужа од годину дана, узима их породица или иду у Звечанску. Е, то је најтежи део, али о томе ипак одлучује центар за социјални рад – каже др Јовановић.

До сада је „имала” 26 беба, а тренутно се брине о пет трудница. Лепе вести очекују се од две веома брзо.

– Бебе су интересантне, оне се не плаше ни беле ни плаве униформе и сви их обожавамо. Стварно су неговане, све им купујемо – и сокиће и храну, апсолутно за њих држава не жали... Некада имају боље услове него код куће. А најлепши тренутак је кад нам бебе проходају – прича докторка која је иначе у Пожаревац дошла с породицом са Косова 1999. године.

Радила је дуго као школски дечији лекар у Урошевцу, а онда на одељењу вакцинације. Супруг је педагог по струци, био је директор центра за социјални рад и тренутно не ради. Син има 28 година, завршио је „Мегатренд” и док тражи посао, привремено ради у кладионици. Ћерка завршава Филолошки факултет, енглески језик, има још један испит, прича мајка с поносом, иако додаје „да је веома тешко пронаћи посао и онима који су рођени у једном граду, а камоли онима који су дошли са стране”.

Признаје да јој је јако тешко да се дистанцира од посла када затвори врата затвора. Најпоноснија је када јој се по одслужењу казне јави нека од пацијенткиња и каже да јој је захвална за сваки дан продуженог живота. Тако је имала случај девојке, наркоманке, која је била ђак генерације, са којом је разговарала више пута и између осталог јој рекла и да је штета да тако лепа девојка не среди зубе. Девојка се јавила после три године и рекла: „Замислите шта има ново, оставила сам дрогу и средила сам зубе!” „Зато не верујем у ону реченицу ’једном наркоман, увек наркоман’”, каже и додаје да она своје пацијенткиње никад не осуђује, а највише их има због наркоманије и проституције.

– Ја у њима видим људе, не гледам дела. Они су прво за мене пацијенти и ја сам ту да им помогнем. Има ту особа које то нису хтеле да ураде, али се десило, свакоме нешто слично може да се догоди, пођимо од себе... То сам рекла и министру Ђелићу и он се сложио с тим. Док смо чекали на завејаном аеродрому у Бриселу и њему сам испричала ову причу о бебама, све га је интересовало – прича нам Зорица и део својих импресија са овог путовања.

Сандра Гуцијан