Први лет авионом у 50. години

Од нашег специјалног извештача
Берлин – Била је ноћ, негде око 20 часова, 4. априла 2004. године. Падала је киша када је Хуле Кајевић, педагог који је у то време радио у основној школи у Бродареву, приметио да се нешто необично дешава – полицијске патроле, ужурбаност медицинског особља из оближњег дома здравља. Прво је помислио да се нешто догађа на граници, а онда чуо да је аутобус пун бугарских дванаестогодишњака слетео у набујали Лим. Не размишљајући, са још двојицом другара, улетео је у аутомобил и придружио се онима чије ће име касније ући у историју веза Србије и Бугарске.

– Када смо стигли до обале, тамо је већ било двадесетак људи и почела је евакуација. У једном тренутку, док смо вукли чамац, мислим да је трећи пут прелазио са средине Лима ка обали, одједном настају вриска, јауци, паника. Чамац се преврнуо, а ноћ је, девет сати, киша пада, имамо само осветљење од аутомобила. И данас када се сетим тих тренутака поново се узнемирим – прича нам Кајевић, који као један од заслужних грађана у организацији кабинета потпредседника владе Божидара Ђелића, први пут путује Европском унијом и то без визе.

Не зна колико је у том тренутку деце понела матица, али мисли да их је уз оца и сина који су превозили ђаке, било седам, осам у чамцу.

– Сећам се само да сам видео како матица одвлачи дете ка супротној, десној обали. Скинуо сам јакну и не размишљајући скочио у тај велики, набујали Лим уз који сам одрастао. У глави ми је све време било да је то мој син, овај млађи, што ме је касније предложио за конкурс. Некако сам смогао снаге да дођем до детета и тад сам први пут схватио ону народну „топљеник се и за пену хвата“. Видео сам неку грану, ваљда тополе која се спустила до пола Лима и у тим последњим исцрпљујућим тренуцима успео сам некако да нас уз помоћ те гране довучем до обале. Онда су дете други прихватили и одвезли у болницу... – прича овај храбри педесетогодишњак.

Значи био је дечак?

– Не знам да ли је дечак или девојчица. Била је ноћ, деца су то, 12 година. Долазили су после многи родитељи да захвале, разне делегације, председник Бугарске, председник скупштине Бугарске, али никада нисам сазнао ко је дете које сам спасао – одговара Кајевић.

Овог педагога који данас ради у Економској школи у Пријепољу на конкурс „Европа за све“ пријавио је млађи син, ученик осмог разреда. Када је оцу рекао за конкурс, Хуле је завртео главом и изјавио да нема никакве шансе поред осам милиона грађана.

– Ја сам само један од многих који су учествовали у овом спасавању, а осим тога, има много људи у Србији који су заслужнији него ја. Али син ми је одговорио да сам ја за њега највећи и ево ме сада међу 50 одабраних који обилазе Брисел, Рим, Берлин и Париз – каже нам овај скромни човек, иначе носилац златне плакете која је, с поносом додаје, додељивана „још у великој Југославији“.

Иницијативу да се храбри спасиоци не забораве покренули су владика Филарет, Црвени крст Пријепоља, председник општине Пријепоље и школа у којој Кајевић ради. Каже да су колеге биле поносне и да су сви коментарисали да су знали да је храбар, али да би мало ко то урадио у том тренутку.

Кајевић је и међу првих 200 добитника нових црвених, биометријских пасоша. Прича нам да је одрастао на Лиму, да је био спортиста, бавио се боксом док је студирао у Приштини и да је на једино путовање ван граница Србије отишао 1985. године, када је отишао у Немачку да купи аутомобил.

– Сада сам први пут летео авионом, није ме било страх, више интересантно, као воз када иде кроз тунел. Морам да кажем да смо сви у групи коментарисали да је ово путовање у ЕУ изузетно искуство, што би ви млади рекли – врх. Свуда су нам посветили велику пажњу, дочекују као да смо дипломатска делегација. Био бих много ускраћен да нисам овде. Ето, они су мени вратили осмех на лицу, а надам се да ће све ове лепе вести који стижу ових дана вратити осмех и нашој омладини, јер они треба да путују, уче, виде света, али да се после врате у Србију – каже Кајевић.