Митеран спасава уцвалу културу

Од нашег дописника из Париза

Две године је прошло од када је амерички недељник „Тајм” прогласио смрт француске културе, а ова тврдња не престаје да налази ехо у француској културној јавности.

У међувремену је дубока економска криза знатно изменила светски културни пејзаж. Француски модел, заснован на државном финансирању културе, показао се отпорнијим од америчког, који у највећој мери зависи од приватних донација, подстакнутих пореским олакшицама.

У Француској зато није дошло до затварања музеја и распродаје вредних колекција због економске рецесије, као што је то био случај у Америци. Буџет Министарства културе је остао стабилан, фиксиран на један одсто укупног буџета државе, за шта су се изборили француски комунисти још 1967. године. У 2009. години буџет министарства културе је тако износио око 2,9 милијарди евра, од чега је 40 одсто отишло у 78 националних институција.

Упркос томе што одбацују као неопростиву дрскост тезу америчког недељника да је Француска изгубила место утицајне нације на светској културној сцени, многи Французи су свесни да је њихов културни модел у кризи.

Светска криза је додатно подстакла расправу о новим економским моделима за финансирање културе и трагање за другачијим основама културне политике, прилагођене ери Интернета и глобализације. „Француска више није велика културна сила, као што више није велика економска сила”, каже новинар Фредерик Мартел из Националног аудиовизуелног института и уредник сајта nonfiction.fr.

Разлог многи налазе управо у зависности културе од државног система финансирања.

На Министарство културе се све више гледа као на скупу и неефикасну машинерију која више контролише него што доприноси уметничком развоју. Због тога се 50 година након оснивања овог министарства (1959. године) поставило питање његовог укидања.

Ова идеја за сада није узела маха, али се од новог француског министра, Фредерика Митерана, рођака славног социјалистичког председника, који упркос недостатку харизме важи за човека изузетне културе, очекује да удахне нови дах уцвалом моделу. Овај модел је, ипак, инспирисао британског премијера Тонија Блера да 1997. године оснује Министарство културе и медија. Амерички председник Барак Обама је, са своје стране, одустао од идеје о сличном министарству након што је криза наметнула друге приоритете.

Питање сврсисходности Министарства културе у Француској се наметнуло због све већих проблема са буџетом, подстакнутих увођењем буџетске дисциплине на европском нивоу, као и недостатка модернизације у институцијама, које иде наруку клановским баријерама и гушењу стваралачких слобода. У трагању за новим изворима финансирања, пореске олакшице су се наметнуле као инструмент за подстицање приватног финансирања у култури.

Све је, међутим, јасније да је, наспрам жестоке конкуренције из Северне Америке и Азије у области културног и информатичког развоја, неопходно борити се на европском нивоу. Због тога је, упозоравају аналитичари, потребно што пре хармонизовати пореске системе држава чланица, након чега ће бити могуће доношење заједничке културне политике, чији циљ треба да буде привлачење талената који ће подстаћи и економски развој.

„Економија културе ће убудуће бити један од снажних полова отпора кризи, па чак и начин за излазак из кризе”, рекао је нови министар културе, отварајући светски форум који је у новембру организован на југу Француске, на коме је око 300 уметника, економиста, политичара, власника интернет предузећа и медијских кућа разматрало нове културне стратегије.

„Не треба свести културу на економску димензију”, али је „култура и економија, па треба знати како од ње профитирати”, поручио је председник форума, Никола Сејду.

Једна од првих мера владе је смањење издатака из буџета за институције, путем укидања једног од два радна места након што запослени оду у пензију. Ова реформа наишла је на снажан отпор, па су неки од најславнијих француских музеја, попут Лувра или Центра Помпиду протеклих дана били затворени због штрајка.

Статистике тврдоглаво показују да највећи број грађана разоноду тражи у телевизијском програму и на Интернету. Експеримент са бесплатним улазом у бројне музеје широм земље показао је да се број посетилаца није знатно повећао. Закључак је да само политика која се ослања на образовни систем и јавни телевизијски сервис може да буде делотворна на дуже стазе.

„Наша културна политика је најмање прераспоређена у земљи. Финансирана од свих, само мали број од ње има корист”, рекао је председник Никола Саркози новом министру прошлог лета.

„Ваш главни задатак биће да спроведете демократизацију културе. Тај циљ није остварен зато што се културна политика није ослањала ни на школу, ни на медије, већ је била усмерена на повећање понуде, а не на ширење публике”, оценио је шеф државе.

Док је у осамдесетим годинама главни изазов Министарства културе био како да интегрише феномен масовне културе и суочи се са аудиовизуелним бумом, данас је тај изазов Интернет, који мења однос према традиционалним медијима и традиционални приступ култури.

Од новог министра се очекује да испуни велику рупу у културној политици Француске и заустави носталгични жал за временима француске културне доминације.