Балкански нотни вез

Специјално за „Политику” из Отаве

Међу музичким уметницима – припадницима тзв. новоталасне емиграције из Србије и бивше Југославије, који од деведесетих година 20. века живе и раде у Канади, композиторки Ани Соколовић, Земунки која је после дипломе композиције на Музичкој академији у Новом Саду, магистрирала у Монтреалу, припада најистакнутије место. Освојила је престижне канадске композиторске награде, између осталих три пута прву награду за најбољег младог композитора. Најзначајнија културна институција, Канадски уметнички савет, наградила ју је је 2006. као „изванредно талентованог и изузетно успешног музичког ствараоца”. Исте године њена прва опера „Поноћни суд” изведена је у Торонту, али и у „Ковент гардену” у Лондону, као прва канадска опера икад постављена на сцену тог храма музике. Годину потом проглашена је композиторком године у Квебеку освојивши музичког „Оскара”, а наредне је добила прву награду за концертну музику. Недавно јој је у Отави уручена Награда националног уметничког центра вредна 75.000 долара.

Ваше композиције изводе најпознатији канадски музичари, ансамбли и оркестри. Који?

Списак је дуг, али ћу поменути пример из града у коме од 1992. године живим и стварам – Монтреалски симфонијски оркестар којим диригује харизматични диригент и уметнички директор, Американац јапанског порекла Кент Нагано. Тај оркестар је у Отави 2007. године извео једну моју композицију у којој је цео оркестар – солиста. Својеврсну репризу истог дела приредио је пре годину дана бас оркестар Националног уметничког центра.

У чему је особеност новог признања?

Циљ је да се поспеши развој савремене канадске (класичне) музике. Током пет година компоноваћу три нова дела која ће извести отавски оркестар, а своје знање и идеје преносићу и студентима током рада Летњег музичког института. Луксуз је кад композитор може имати одличан оркестар на располагању да испроба идеје и провери алтернативе. Оркестар Националног центра досад је наручио и извео 82 дела савремених канадских композитора.

Музика Србије и ширег завичаја (Балкан) Ваша је стална инспирација.

У мојим композицијама нема тонски истоветних и „генетски пристрасних” цитата, али ћете Србију, Југославију и Балкан наслутити у језичком ритму, фолклорним вибрацијама, грленом начину певања.

Прву, касније награђену композицију у Канади компоновала сам 1996. године. Звала се „Песма” и певана је на српском језику. Следе „Данга”, „Оро” и друге. Прошле године у оперској композицији „Љубавне песме” за соло глас међу 14 песама изведених у континуитету су и песме Лазе Костића „Снове снивам”, „Плава звезда” Мирослава Антића и „Дан ти богат у наручју” Васка Попе, све такође отпеване на српском.

И „Вашингтон пост” је веома похвалио једну Вашу композицију.

Реч је о композицији за соло виолончело „Вез“коју изводи Мат Хајмовиц, Американац јеврејског порекла, рођен у Израелу од родитеља исељених из Румуније. Назив је последица начина на који сам „уплетала” ноте, условно подсећа на рад везиље. Више челиста изводило је „Вез” широм света, недавно и у Индији. Осим Хајмовица, исту композицију на свој диск снимио је најпознатији италијански виолончелиста Марио Брунело. Нарочито ме је дирнула чињеница да је он на свој албум уврстио „Вез”, а да се никад нисмо ни чули, а камоли видели. Послала сам му партитуру, а узвратио је готовим диском. Као и остале композиције именоване на српском и „Вез” се свуда изводи под тим називом, а све се увек пишу и изговарају у оригиналу.

Има ли нових наруџбина?

На Међународном такмичењу гудачких квартета у канадском туристичком, али и културном центру Банф код Калгарија 2010. учесници ће изводити свој (слободан) репертоар, али ће сви обавезно морати да изведу и једну моју (нову) композицију. За 2011. планирам премијеру своје друге опере за шест гласова, без инструменталне пратње која ће се звати „Свадба” и чији назив такође неће бити превођен.

Једна од најпознатијих канадских уметница, виолинисткиња Анжел Дубо припрема турнеју на којој ће премијерно изводити моју композицију коју пишем специјално за њу и њен женски гудачки оркестар. Исту композицију уврстиће и на компакт диск. Она свира на Страдиваријевој виолини из 1733. године, гостовала је у 25 земаља шсиром света, њени соло снимци продати су у 300.000 примерака, а одликована је високим канадским и квебечким одликовањима

Осим породичних обавеза (11-годишњи син Густав и осмогодишња кћерка Ева) потпуно сте посвећени музици. Каква је канадска музичка сцена?

Гостујући сам професор на Универзитету Монтреал. Ове године имам 13 студената, а водим и два стална пројекта у оквиру сарадње са позоришним и балетским институцијама. Канадска музичка сцена је изванредно развијена, али оперска традиција није дуга. Желим да демистификујем оперу као „збирку” Вердијевих и сличних класичних арија и да је приближим савременом човеку. Зато моји студенти компонују мале камерне опере, а музичари са мог факултета их изводе. Либрета пишу студенти драматургије монтреалске Националне позоришне школе. Сасвим случајно, театарски координатор заједничког програма је кћерка исељеника српског порекла Диана Павловић. Студенти мог факултета такође компонују и изводе нова дела за Школу модерног плеса. На тај начин уједињујемо музику, позориште и балет што одговара мојим схватањима о савременој потреби прожимања (не само тих) уметности. Све је очигледнији, не обавезно и увек позитиван, утицај високе технологије и комерцијализације.

Канадски и други музичари годинама широм света изводе Ваше композиције. Пролетос су „Љубавне песме” отпеване у Љубљани и на Музичком бијеналу у Загребу. Потом је друга Ваша композиција, једина досад, изведена у Београду. Зашто тек недавно?

Канадски квартет „Пендерецки” уврстио је у свој репертоар и на гостовању у Београду извео моју композицију „Доминантно бело”. Они су позвани, а мене су „донели” у мој завичај. Пут и боравак платила је Канада. Три пута су у Београд ишли, такође о канадском трошку, и чланови оперске компаније „Краљица пудинга” из Торонта, али узалуд – аранжман за поставку моје опере „Поноћни суд” није постигнут. Мене лично, нажалост, нико никада није звао. Због тога никога не осуђујем, надам се да ће се све организационе „коцкице”, као ноте у композицији, на задовољство свих, сложити.