Хормон среће

Задремао сам уз ТВ „Дневник”. Лако заспим, одмалена, поготово кад ми причају лепе приче. Чим чујем предновогодишњу бајку о успесима што су нас задесили, или легенду о благостању које нас у блиској будућности чека, а нарочито фантазију о милионима евра кредита који ће привреда и друштво крцкати под најидеалнијим условима виђеним од појаве новца – слатко захрчем. Побуди ми се нека топла хемија у организму. Распилавим се. Разгрејем. Само пућкам: „Пућ. Пууућ. Пући-пууућ”. И почнем да сањам сиротињски сан...

Као, лежим на брду пара. На гомили еврића. Еврићи стабилни, а ја потресен. Зајапурио се! Како да их сад потрошим, питам се у зноју лица свог.

Трчим. Прво купујем кућу за издавање. Живети од ренте је „врх”. Руке на леђа – други нек ринтаче! Жалим случај, али Фортуна није покуцала на њихова врата! Капаришем станчић и за женицу. Ако преломи, па се отцепи. Заслужила је, ипак, трпела ме годинама. И деци безецујем по један. Ускоро ће се осамосталити и одлепршати у свет. А бакици резервишем карту за Бразил. Испуњавам јој животну жељу, да на плочницима Рио де Жанеира заигра самбу. Доста је било дорћолске денсинг сале! Треба знање најзад применити на правом месту.

Растрчала се и женица, сазнала за паретине. Ето каква је: ја уснио лову, а она је троши! Опустошила бутике у Кнезу. Пазарила ципеле за 48, ташну за 55, лизезу за око 23, рукавице и свилени вео по 14 – све у хиљадаркама динара. Контактирала Париз. У „Шанелу” јој предложили најновији модел чипкане хаљинице, свега 11! Римљани специјално искреирали вамп бундицу, изаћи ће на 19. Чизмице од питона већ послали! Џабице, 18! Сума сумарум, нешто испод 50 – разуме се, хиљадарки евра. Заказала и серију третмана у луксузном спа центру: сауну, џакузи, масажу, купање у млеку...

Топи се моја вољенагомилица. Хладно ми. Деца се частила последњом генерацијом компјутера – 6,7 терабајта меморије! Има их само америчка војска! Баба јавља СМС-ом: „Остајем у Рију до краја фебруара. Са школом самбе Колибри увежбавам наступ и бирам перје за карневал! А што ми, сине, прија клима, клопа, ритам кариока, не питај”. У потпису: „Рајска птица”.

Неко ме зивка. Мешкољим се. Окрећем. Човечуљци у црвеном. Веверичице. Ирвашчићи. Прасенце! Шољице са окицама! „Падају, падају с неба беле звезде...” певају углас.

Цимају ме! У рођеној кући човек не може ни сан да досања. Еврићи нестају. Смањује се хрпа. Знао сам, нема те гомиле коју ми не можемо спискати. Назирем дно трезора! Богиња среће ми окреће леђа...

Будим се, трљам очи. Стварно сам заспао уз ТВ!

У дневној соби цело друштванце. Јелкица свитка. Деле се дарови. Из целофана испадају керамичке веверичице, ирвашчићи, Деда Мрашчићи, поклони купљени у радњи „Све за 99”. Ја добио касицу прасицу с натписом: „Домаћине, штеди мало, не би ли ти преостало”.Жена лепезу. Кад се отвори изгледа као паунов реп, а на дршци – огледалце. Загледа се, кисело се смеши. Син пипа шољу с окицама, збланут. Ћера подигла чашу с Добром вилом. Има такву! А бака дели банане. „Шта ли ће нам банане?” питам.

– И оне су 99 динара. Тренутно су најпродаваније воће у Београду. Научно је доказано да су благотворне: подижу расположење и утичу на лучење серотонина, хормона среће. Ајде, сви по једну и живот ће вам бити лепши – наређује бака.

Њупамо банане. Гледамо ТВ. Подижемо расположење. Радујемо се поклонима. Прослављамо успехе. Серотонин ври! Ударио нам хормон среће у главу. Заплесасмо самбу.

„Баш ми требала оваква лепеза”, каже жена пратећи кораке. „Што је згодна Добра вила, још четири комада па комплет”, чујем задихану ћеру. „Главни сам, овакву окату шољу нема нико”, врти се син. „До јуна 2010. има да уштедимо за Закинтос”, ђускам до изнемоглости...

Није лоше ово с бананама. Сутра рано идем на „кванташ” по две целе кутије. Требаће нам серотонина за празнике. А после, како буде.

Дарко Калезић