Може ли се возити у 46.

Ових дана снежним стазама Копаоника на маунтин бајку крстари Микош Рњаковић репрезентативац две Југославије и Србије и Црне Горе и пуни батерије свог организма у жељи да у 2010. години одговори, пре свега самом себи а онда и другима, да ли се такмичарским бициклизмом може бавити у 46. години.

Рњаковић је рођен 20. априла 1964. године, ове 2009. није се такмичио, а 2008. возио је само три трке – Полицијски шампионат Европе, Класик „Београд-Чачак” и Лигу Србије у Лозници...

Премало и сувише давно да би се на основу тога могли извући конкретнији одговори на питање којим се позабавио али Микош Рњаковић не мисли тако.

– Данас сам имао два тренинга и то по орканском ветру – као у најбољим данима. Уосталом за победе на Копаонику, с обе стране, новинари су ми дали надимак „Горски цар” и „Краљ Копаоника” – поручио је телефоном са Копаника Рњаковић и додао да се и после свих тих година на бициклу и даље најбоље осећа када тренира.

Прошле сезоне се мало дружио с бициклом – јер су га од скупоцене направе, када је залечио повреду тетива, раставили непознати лопови. Дуго је, радник спортског центра МУП-а, уз помоћ пријатеља, покушао да дође до справе која задовољава његове амбиције за ново бициклистичко пролеће.

– Моје трке и победе неки још памте и верују у мене. Помогли су ми Ковијанић и некадашњи сувозачи из „Планетбајка” да се опремим. Припреме на Копаонику реализујем уз велику помоћ Јована Мандића из ПСДТС Ртањ и дугујем му велику захвалност и, ако успем у својој намери, још ће се чути за мене – рекао је Микош Рњаковић.

А његова намера је да се нађе у каравану наше најзначајније бициклистичке трке – јубиларне, 50. трке „Кроз Србију”. Наравно, место у стартној листи потребно је изборити, а то је поготово тешко индивидуалцу – без клуба, без средстава за припреме и одлазак на трке. Ипак, Рњаковић се нада да ће у томе успети и да ће још једном возити друмовима у каравану Трке „Кроз Србију” чији је рекордер са четири победе у генералном пласману (1985, 1990, 1991. и 1996), од којих се издваја победа на 30. трци 1990. када је победио у свим етапама. Нико никада ни пре, ни после њега тај подвиг није поновио...

Пре више од две деценије Рњаковић, у дресу репрезентације СФРЈ, пре свега на тркама у Италији на којима су почели снаге да одмеравају аматери са истока и професионалци са запада („Сетимана бергамаска”), Рњаковић је „разбијачком вожњом” скренуо на себе пажњу ривала и стручњака, али од његових последњих значајних резултата прошло је пет-шест година. И тада, с обзиром да је био на крају четврте и на почетку пете деценије живота, били су то сјајни резултати: 2004. био је државни првак у вожњи на хронометар и вицешампион у друмској вожњи, а 2005. освојио је бронзану медаљу у друмској вожњи на шампионату Србије и Црне Горе...

Данас, за некадашњег возача Чукаричког, љубљанског Рога, од 1997. професионалца у италијанском Монтанарију и, донедавно, члану београдског Полицајца, повратак на друмове је, помало, немогућа мисија.

Он у то, међутим, не верује. Сигуран је да ће, ако успе да усклади обавезе на радном месту са обавезама које доноси свакодневни тренинг, успети да се још једном достојно свом реномеу, провезе Србијом и надмеће са такмичарима који би му по годинама могли бити и синови...

Ж. Б.