Može li se voziti u 46.

Ovih dana snežnim stazama Kopaonika na mauntin bajku krstari Mikoš Rnjaković reprezentativac dve Jugoslavije i Srbije i Crne Gore i puni baterije svog organizma u želji da u 2010. godini odgovori, pre svega samom sebi a onda i drugima, da li se takmičarskim biciklizmom može baviti u 46. godini.

Rnjaković je rođen 20. aprila 1964. godine, ove 2009. nije se takmičio, a 2008. vozio je samo tri trke – Policijski šampionat Evrope, Klasik „Beograd-Čačak” i Ligu Srbije u Loznici...

Premalo i suviše davno da bi se na osnovu toga mogli izvući konkretniji odgovori na pitanje kojim se pozabavio ali Mikoš Rnjaković ne misli tako.

– Danas sam imao dva treninga i to po orkanskom vetru – kao u najboljim danima. Uostalom za pobede na Kopaoniku, s obe strane, novinari su mi dali nadimak „Gorski car” i „Kralj Kopaonika” – poručio je telefonom sa Kopanika Rnjaković i dodao da se i posle svih tih godina na biciklu i dalje najbolje oseća kada trenira.

Prošle sezone se malo družio s biciklom – jer su ga od skupocene naprave, kada je zalečio povredu tetiva, rastavili nepoznati lopovi. Dugo je, radnik sportskog centra MUP-a, uz pomoć prijatelja, pokušao da dođe do sprave koja zadovoljava njegove ambicije za novo biciklističko proleće.

– Moje trke i pobede neki još pamte i veruju u mene. Pomogli su mi Kovijanić i nekadašnji suvozači iz „Planetbajka” da se opremim. Pripreme na Kopaoniku realizujem uz veliku pomoć Jovana Mandića iz PSDTS Rtanj i dugujem mu veliku zahvalnost i, ako uspem u svojoj nameri, još će se čuti za mene – rekao je Mikoš Rnjaković.

A njegova namera je da se nađe u karavanu naše najznačajnije biciklističke trke – jubilarne, 50. trke „Kroz Srbiju”. Naravno, mesto u startnoj listi potrebno je izboriti, a to je pogotovo teško individualcu – bez kluba, bez sredstava za pripreme i odlazak na trke. Ipak, Rnjaković se nada da će u tome uspeti i da će još jednom voziti drumovima u karavanu Trke „Kroz Srbiju” čiji je rekorder sa četiri pobede u generalnom plasmanu (1985, 1990, 1991. i 1996), od kojih se izdvaja pobeda na 30. trci 1990. kada je pobedio u svim etapama. Niko nikada ni pre, ni posle njega taj podvig nije ponovio...

Pre više od dve decenije Rnjaković, u dresu reprezentacije SFRJ, pre svega na trkama u Italiji na kojima su počeli snage da odmeravaju amateri sa istoka i profesionalci sa zapada („Setimana bergamaska”), Rnjaković je „razbijačkom vožnjom” skrenuo na sebe pažnju rivala i stručnjaka, ali od njegovih poslednjih značajnih rezultata prošlo je pet-šest godina. I tada, s obzirom da je bio na kraju četvrte i na početku pete decenije života, bili su to sjajni rezultati: 2004. bio je državni prvak u vožnji na hronometar i vicešampion u drumskoj vožnji, a 2005. osvojio je bronzanu medalju u drumskoj vožnji na šampionatu Srbije i Crne Gore...

Danas, za nekadašnjeg vozača Čukaričkog, ljubljanskog Roga, od 1997. profesionalca u italijanskom Montanariju i, donedavno, članu beogradskog Policajca, povratak na drumove je, pomalo, nemoguća misija.

On u to, međutim, ne veruje. Siguran je da će, ako uspe da uskladi obaveze na radnom mestu sa obavezama koje donosi svakodnevni trening, uspeti da se još jednom dostojno svom renomeu, proveze Srbijom i nadmeće sa takmičarima koji bi mu po godinama mogli biti i sinovi...

Ž. B.