Каква држава, таква и репрезентација

"Под каквим је околностима наша војска прошла кроз Црну Гору и Албанију, са каквим се страхотама борила нема сличног примера у историји ните ће га више бити.

Ислабела тела од физичких напора, неспавања, зиме и глади; морално клонула због изгубљене отаџбине и остављених милих и драгих, искрцала се на Крф да се одмори, опорави, окрепи и реорганизује за нови рад.

Непуна три месеца по доласку на Крф г. Љуба Јовановић, тадашњи министар унутрашњих дела, осведочени пријатељ соколства и спорта, узео је иницијативу да сакупи известан број наших бољих лоптача, без обзира на клубове, који би играли са Грцима, Французима и Енглезима и показали да српска војска има још животне снаге, да Срби нису само добри ратници већ и добре спортисте.

Од г. Љубише Ивковића, члана СК "Соко", добио је податке у којим се јединицама налазе наши бољи лоптачи и преко Министарства војног издејствовао да им се одобри месечно одсуство. Тако смо се у марту 1916. окупили у вароши Крфу око 15 наших лоптача. Добили смо нешто новчане помоћи (мислим од Министарства унутрашњих  дела), те одмах набавили лопту, одело и неколико пари ципела и приступили вежбању.

Вежбања смо вршили усред вароши, на једном од главних шеталишта. Многобројни пролазници, а нарочито наши савезници, с дивљењем су посматрали окретне српске војнике на тренингу (већина смо били каплари и поднаредници). Дивили су се нашој животној снази, коју нисмо ни у страшном повлачењу изгубили и чудили се (нарочито Енглези) откуд Срби уопште знају за ову њихову игру. Немачка и аустрофилска штампа нас је представљала као народ полудивљи и ратничких особина (опасан по мир!), али у сваком другом правцу некултуран, те није чудо откуд овакво мишљење о нама и чуђење Енглеза.

После само десетак дана тренирања заказали смо утакмицу са Грцима. Утакмица је била јавна. Играју српски војници са Грцима, међу којима је било већина резервних официра, а играча из Атине.

Изашли смо са овим тимом:

Бота Станковић (БСК) – Ј. Викторовић (Соко), В. Андрејевић (БСК) – М. Миодраговић (Соко), В. Вукшић (Српски мач), Б. Михајловић (Обреновац) – М. Стефановић (Шумадија), Христоф (БСК), Ненадовић (Српски мач), Ђ. Илић (Соко), Љ. Ивковић (Соко).

Чудан је осећај био у нама. Излазио сам толико пута на утакмице, али никад тако узнемирен, никад са толико страха за резултат као сада.

Осећали смо сви да не играмо код наше куће у име клуба, већ у туђини као представници народа, који је толико претрпео очувавши свој национални понос.

Па зар ми да га сад окаљамо?! Не!

То, нипошто, не!

Били смо решени да жртвујемо све да бисмо били на пољу спорта исто толико поносни као и на бојном пољу."

Овако је Мата Миодраговић описао 1924. у листу "Спортиста" колико је спорт значио још у доба Првог светског рата и како је и код странаца растао наш углед, јер смо се добро показали на спортском пољу (наша екипа је тада на Крфу победила грчку с 4:0, француску с 6:0, а од енглеске је изгубила само с 1:0).

Миодраговић, један од оних који су утирали пут спорту код нас, после прве победе на Крфу, овако описује расположење :

"Одобравању публике и нашој радости није било краја. Поносили су се нашом победом чак и они што су нам се некад смејали што се ’играмо’."

Победа Тита над Стаљином

Од тог доба спорт је све више добијао на значају. За фудбалску утакмицу на Олимпијским играма у Финској 1952, између Југославије и Совјетског Савеза, заинтеросовали су се и они које спорт није занимао. Кад су у поновљеној утакмици у Тампереу (прва је завршена 5:5) "плави" савладали противника с 3:1 готово да није било листа у иностранству који то није представио као победу Тита над Стаљином.

Спорт је временом постао практично једина област где народи без икаквих ограничења могу да изражавају своју жељу да буду бољи од свих других. Исто тако и нешто што, кад игра репрезентација, уједињује целу земљу без обзира на политичке, верске, социјалне и друге разлике.

Када је Западна Немачка постала светски првак у фудбалу 1954. био је то један од најзначајнијих догађаја у послератној историји за њен народ. С обзиром да је била правни наследник Трећег рајха до тада су сви њени грађани живели притиснути тешким бременом криваце за Други светски рат. Захваљујући победи на Светском првенству у Швајцарској, први пут од рата, Немци су јавно могли да се поносе што су Немци. И нико није могао ништа ни да им приговори.

Када су совјетски олимпијци у Минхену 1972. по броју освојених медаља (99, од чега чак 50 златних) надмашили америчке (94 медаље, али само 33 златне) то је постао државни проблем САД. Због тога је у доба председниковања Џералда Форда спроведена коренита реорганизација америчког спорта са задатком да Американци поново буду најуспешнија олимпијска нација.

Космичка технологија

Надмоћ неке државе данас се најочигледније изражава управо кроз спорт. Зашто? Зато што се на старту нађу најбољи представници свих земаља, свих народа, што и до најзабитијег села на кугли земаљској допре вест ко се попео на победничко постоље. На разлике у осталим областима су се сви привикли, не постоји не само тако поштено такмичење, него га уопште и нема (ко ће се прегањати с Американцима или западном Европом у дисциплини животни стандард и слично), али у спорту се то може и сви су наизглед у равноправним условима.

Узмимо најсвежији пример са Светског фудбалског првенства: Гана – САД. На обе стране по 11 играча, а репрезентативци једине светске велесиле не могу док траје утакмица да рачунају на помоћ космичке технологије или финансијску премоћ своје земље. И екипа коју води наш човек Ратомир Дујковић је победила Американце с 2:1 и ушла међу 16 најбољих на свету.

По успесима или неуспесима у спорту некако се најлакше поставља дијагноза о некој земљи укључујући и своју. Врло често, и не без разлога, чују се оваква објашњења поводом неславног учинка наших фудбалера на текућем светском првенству: каква држава, таква и репрезентација. "Плави" су представљали земљу која више не постоји – СЦГ. Да је добро функционисала та држава не би ни пропала, значи била је најгора, па се у то уклапају мишљења познатих фудбалских имена, која су, оцењујући, нарочито посла пораза наше репрезентације од Аргентине са 6:0, казали да је наш фудбал најгори на светском првенству. А пошто је фудбал најпопуларнији спорт на свету, онда се оцена о њему лако уопштава.