Kakva država, takva i reprezentacija

"Pod kakvim je okolnostima naša vojska prošla kroz Crnu Goru i Albaniju, sa kakvim se strahotama borila nema sličnog primera u istoriji nite će ga više biti.

Islabela tela od fizičkih napora, nespavanja, zime i gladi; moralno klonula zbog izgubljene otadžbine i ostavljenih milih i dragih, iskrcala se na Krf da se odmori, oporavi, okrepi i reorganizuje za novi rad.

Nepuna tri meseca po dolasku na Krf g. Ljuba Jovanović, tadašnji ministar unutrašnjih dela, osvedočeni prijatelj sokolstva i sporta, uzeo je inicijativu da sakupi izvestan broj naših boljih loptača, bez obzira na klubove, koji bi igrali sa Grcima, Francuzima i Englezima i pokazali da srpska vojska ima još životne snage, da Srbi nisu samo dobri ratnici već i dobre sportiste.

Od g. Ljubiše Ivkovića, člana SK "Soko", dobio je podatke u kojim se jedinicama nalaze naši bolji loptači i preko Ministarstva vojnog izdejstvovao da im se odobri mesečno odsustvo. Tako smo se u martu 1916. okupili u varoši Krfu oko 15 naših loptača. Dobili smo nešto novčane pomoći (mislim od Ministarstva unutrašnjih  dela), te odmah nabavili loptu, odelo i nekoliko pari cipela i pristupili vežbanju.

Vežbanja smo vršili usred varoši, na jednom od glavnih šetališta. Mnogobrojni prolaznici, a naročito naši saveznici, s divljenjem su posmatrali okretne srpske vojnike na treningu (većina smo bili kaplari i podnarednici). Divili su se našoj životnoj snazi, koju nismo ni u strašnom povlačenju izgubili i čudili se (naročito Englezi) otkud Srbi uopšte znaju za ovu njihovu igru. Nemačka i austrofilska štampa nas je predstavljala kao narod poludivlji i ratničkih osobina (opasan po mir!), ali u svakom drugom pravcu nekulturan, te nije čudo otkud ovakvo mišljenje o nama i čuđenje Engleza.

Posle samo desetak dana treniranja zakazali smo utakmicu sa Grcima. Utakmica je bila javna. Igraju srpski vojnici sa Grcima, među kojima je bilo većina rezervnih oficira, a igrača iz Atine.

Izašli smo sa ovim timom:

Bota Stanković (BSK) – J. Viktorović (Soko), V. Andrejević (BSK) – M. Miodragović (Soko), V. Vukšić (Srpski mač), B. Mihajlović (Obrenovac) – M. Stefanović (Šumadija), Hristof (BSK), Nenadović (Srpski mač), Đ. Ilić (Soko), Lj. Ivković (Soko).

Čudan je osećaj bio u nama. Izlazio sam toliko puta na utakmice, ali nikad tako uznemiren, nikad sa toliko straha za rezultat kao sada.

Osećali smo svi da ne igramo kod naše kuće u ime kluba, već u tuđini kao predstavnici naroda, koji je toliko pretrpeo očuvavši svoj nacionalni ponos.

Pa zar mi da ga sad okaljamo?! Ne!

To, nipošto, ne!

Bili smo rešeni da žrtvujemo sve da bismo bili na polju sporta isto toliko ponosni kao i na bojnom polju."

Ovako je Mata Miodragović opisao 1924. u listu "Sportista" koliko je sport značio još u doba Prvog svetskog rata i kako je i kod stranaca rastao naš ugled, jer smo se dobro pokazali na sportskom polju (naša ekipa je tada na Krfu pobedila grčku s 4:0, francusku s 6:0, a od engleske je izgubila samo s 1:0).

Miodragović, jedan od onih koji su utirali put sportu kod nas, posle prve pobede na Krfu, ovako opisuje raspoloženje :

"Odobravanju publike i našoj radosti nije bilo kraja. Ponosili su se našom pobedom čak i oni što su nam se nekad smejali što se ’igramo’."

Pobeda Tita nad Staljinom

Od tog doba sport je sve više dobijao na značaju. Za fudbalsku utakmicu na Olimpijskim igrama u Finskoj 1952, između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, zainterosovali su se i oni koje sport nije zanimao. Kad su u ponovljenoj utakmici u Tampereu (prva je završena 5:5) "plavi" savladali protivnika s 3:1 gotovo da nije bilo lista u inostranstvu koji to nije predstavio kao pobedu Tita nad Staljinom.

Sport je vremenom postao praktično jedina oblast gde narodi bez ikakvih ograničenja mogu da izražavaju svoju želju da budu bolji od svih drugih. Isto tako i nešto što, kad igra reprezentacija, ujedinjuje celu zemlju bez obzira na političke, verske, socijalne i druge razlike.

Kada je Zapadna Nemačka postala svetski prvak u fudbalu 1954. bio je to jedan od najznačajnijih događaja u posleratnoj istoriji za njen narod. S obzirom da je bila pravni naslednik Trećeg rajha do tada su svi njeni građani živeli pritisnuti teškim bremenom krivace za Drugi svetski rat. Zahvaljujući pobedi na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, prvi put od rata, Nemci su javno mogli da se ponose što su Nemci. I niko nije mogao ništa ni da im prigovori.

Kada su sovjetski olimpijci u Minhenu 1972. po broju osvojenih medalja (99, od čega čak 50 zlatnih) nadmašili američke (94 medalje, ali samo 33 zlatne) to je postao državni problem SAD. Zbog toga je u doba predsednikovanja Džeralda Forda sprovedena korenita reorganizacija američkog sporta sa zadatkom da Amerikanci ponovo budu najuspešnija olimpijska nacija.

Kosmička tehnologija

Nadmoć neke države danas se najočiglednije izražava upravo kroz sport. Zašto? Zato što se na startu nađu najbolji predstavnici svih zemalja, svih naroda, što i do najzabitijeg sela na kugli zemaljskoj dopre vest ko se popeo na pobedničko postolje. Na razlike u ostalim oblastima su se svi privikli, ne postoji ne samo tako pošteno takmičenje, nego ga uopšte i nema (ko će se preganjati s Amerikancima ili zapadnom Evropom u disciplini životni standard i slično), ali u sportu se to može i svi su naizgled u ravnopravnim uslovima.

Uzmimo najsvežiji primer sa Svetskog fudbalskog prvenstva: Gana – SAD. Na obe strane po 11 igrača, a reprezentativci jedine svetske velesile ne mogu dok traje utakmica da računaju na pomoć kosmičke tehnologije ili finansijsku premoć svoje zemlje. I ekipa koju vodi naš čovek Ratomir Dujković je pobedila Amerikance s 2:1 i ušla među 16 najboljih na svetu.

Po uspesima ili neuspesima u sportu nekako se najlakše postavlja dijagnoza o nekoj zemlji uključujući i svoju. Vrlo često, i ne bez razloga, čuju se ovakva objašnjenja povodom neslavnog učinka naših fudbalera na tekućem svetskom prvenstvu: kakva država, takva i reprezentacija. "Plavi" su predstavljali zemlju koja više ne postoji – SCG. Da je dobro funkcionisala ta država ne bi ni propala, znači bila je najgora, pa se u to uklapaju mišljenja poznatih fudbalskih imena, koja su, ocenjujući, naročito posla poraza naše reprezentacije od Argentine sa 6:0, kazali da je naš fudbal najgori na svetskom prvenstvu. A pošto je fudbal najpopularniji sport na svetu, onda se ocena o njemu lako uopštava.