Просјачка опера

Ко је Том Вејтс? Одбегли лик из неког Брехтовог комада са непознатим Вајловим партитурама у џепу, или ванбрачни син Хаулина Вулфа одрастао у свратишту за децу лишену родитељског старања? Или је можда психотични брат Кептина Бифхарта кога су родитељи скривали на тавану куће? Може бити да је алтер его Чарлса Буковског, који је за живот зарађивао свирајући у оркестру Војске спаса? Личи и на дворску луду која се телепортовала из прошлих времена на рокенрол сцену. Одговор се неће никада сазнати. Зна се нешто друго. Човек са тим именом је, уз Боба Дилана, најутицајнији рок музичар данашњице. Његов нови албум „Glitter And Doom Live”, сниман уживо током турнеје „Peskajumba Tour”, то потврђује.

Појмовни инструментаријум којим оперише један рок критичар није довољан да би се представила комплексна музичка понуда Тома Вејтса. Основни постулат битничке поезије „сићи на дно живота па погледати нагоре” укрштен је у његовој музици, са језгровитошћу блуза и рокерском ургентношћу. У том амбијенту живи неки полусвет са велеградских тротоара и маргина, потомци оних ликова који су настањивали комаде Бертолта Брехта и романе Чарлса Дикенса. Они су протагонисти животних сцена виђених у делима Џона Фантеа, али преуређених на начин на који би то урадио Абел Ферара. Његове су песме арије из својеврсне „просјачке опере”. Ишту се за љубав, смисао, спасење и разумевање.

Седамнаест песама је на репертоару албума „Glitter And Doom Live”. Најстарија, „Singapore”, потиче са албума „Rain Dogs” из 1985. године. Мада снимане са различитих наступа, у различитим градовима, спојене су тако да чине једну концертну целину. У једном тренутку се чини да долазе из неког бизарног кабареа виђеног у филмовима Дејвида Линча, у следећем је утисак другачији – нека дашчара изгубљена у мочварама Мисисипија појављује се у уобразиљи. Док слушате „Get Behind The Mule” или „Make It Rain” чини вам се да Вејтс дели сцену са Џуниором Кимбром или Р. Л. Бернсајдом. Нумера „Circus” би могла да се одсвира у неком Фелинијевом филму, а „Fannin Street” звучи као жалопојка отпевана поред логорске ватре. Уводна „Lucinda” као да долази из најпорочније њуорлеанске крчме у којој подводачима, сецикесама, проституткама и уличним дилерима пева дијаболични певач док напољу ураган Катрина руши свет.

Пратећи бенд Тома Вејтса на овој плочи састављен је од врхунских музичара. Нова гитарска звезда Омар Торез успешно замењује Марка Рибота који, иначе, ту врсту радова обавља на Вејтсовим плочама. Винсент Хенри, који свира дувачке инструменте и хармонику, одрадио је свој посао у складу са важношћу коју ти инструменти имају у овој музици. Вејтсови синови Кејси и Саливен на бубњу, односно саксофону, разумеју и воле очеву музику. Публика је такође важна ставка овог албума. Њена љубав и посвећеност увећавају његову вредност.