Занати који нестају

Замислите да уместо у супермаркет по слаткише одлазите код бомбонџије, или да уместо у дрогеријама сапун купујете код сапунџија. А тек како би било да девојку на први састанак изведете на праву домаћу бозу! Ако су вам се и допале ове идеје, тешко ћете их остварити, јер стари занати скоро да су ишчезли. Ова чињеница разлог је да Етнографски музеј у Београду и Министарство трговине и услуга направе каталог „Стари занати у Србији”.

Весна Душковић, заменица директора Етнографског музеја, објаснила је за „Политику” да мале изгледе за опстанак имају абаџије, пушкари, јорганџије, вуновлачари, колари...

– Многе занатлије морају да се прилагоде захтевима времена. Као што видите, пекари и те како успевају, али они су у своју понуду уврстили и производе сличне онима на западноевропском тржишту – објашњава Весна Душковић.

Шанса се пружа и воскарима, јер индустрија не производи, на пример, свеће за крштење, затим бомбонџијама, грнчарима... Међутим, нико не располаже подацима колико је тачно занатских радњи остало. Једино је сигурно да они који раде своје производе не извозе и да их све теже продају.

– Због те борбе за опстанак старих заната Министарство трговине и услуга и Министарство за културу показали су тенденцију да им се, колико је год могуће, олакша. Тако би од изузетног значаја било када би се Министарство финансија заузело да се овим занатлијама прилагоди фискална и пореска политика – нагласила је наша саговорница.

Како се некада радило можда је најбољи пример позната београдска радионица бомбона и ратлука „Босиљчић”. Тамо као да је време стало. Покренуо ју је давне 1936. године Бранислав Босиљчић, а данас, на крају 2009. године, води је исто Бранислав, само унук, са братом Живорадом.

– Када је деда отворио ову радионицу, сличних је у Београду било око 120. Данас смо остали само ми. Машине које имамо старије су од оних које можете видети у Етнографском музеју – рекао је Бранислав Босиљчић и објаснио како уз бенефицирану цену простора који изнајмљују од једне приватне фирме и нешто нижег опорезивања овај посао може да буде исплатив.

– Учествовали смо на сајму слаткиша, а рецимо сада нам се отвара и Нови Београд као ново тржиште. Посебно су одушевљени странци. Они купују наше производе, фотографишу се испред радње... Када је био у Београду самит банкара посетиле су нас њихове супруге и биле су врло заинтересоване за наше производе – казао је Бранислав и додао да је његова радња ушла и у уџбенике за трећи разред основне школе, па их често обилазе и основци.

Један од ретких људи који се бави качарским занатом је Мирко Ковачић (70) из села Сирогојно надомак Златибора. Овим послом почео је да се бави са 15 година, а исти посао радили су и отац и деда.

– Тешко је бавити се овим занатом, мало људи данас наручује дрвене буриће. Пластика нас је потисла. Не знају људи да нема сира без качица, ни ракије без бурића – објашњава Мирко Ковачић.

Он се, упркос занатској муци, нада да ће га наследити син и унук.

Дивна Секулић, такође је мештанка овог познатог села, а некада се бавила ткачким занатом. Како каже, „од тог посла руке је дигла пре две, три године, јер оно што истка нема коме да прода”.

– Остао ми је покоји прслук, али више од 1.000 динара не могу да зарадим. Ево, вунене чарапе коштају 250 динара – каже Дивна Секулић.