Без аргумената за "јединствени случај"

Међу бројним гледиштима поводом актуелне расправе пред Међународним судом правде у вези са покушајем албанских сепаратиста да разбију територијални интегритет Србије, посебно је карактеристичнo питање професора Марсела Коена: Који су то аргументи који би убедили суд да Косово треба посматрати као ,,јединствен случај”? Питање је карактеристично јер је очигледно да не постоји ниједан ваљан аргумент у прилог Косову као ,,јединственом случају”.

С тим у вези, може се чак говорити о саучесништву ОУН у награђивању терориста. Додуше, још увек је реч о покушају награђивања. Јер Резолуцијом 1244 (1999) Савета безбедности, Уједињене нације су гарантовале суверенитет Србије на Космету, мада је тај суверенитет привремено суспендован.

За привременог гаранта тог права одређена је цивилна мисија УН (Унмик) и допуштена јој је могућност да успостави привремену самоуправу свих грађана Космета. Етничко чишћење које су албански терористи спровели у присуству Унмика (због насиља, тај простор је напустило 60 одсто Срба, 70 одсто Горанаца и Рома), а нису ни обезбеђени безбедни услови за повратак прогнаних, несумњиво је снажно подстакло актере Албанце у привременим институцијама на Космету да усвоје ,,Декларацију о независности”.

Тиме што није суспендовао њихову такву одлуку, шеф Унмика је у ствари саботирао Резолуцију 1244, а још већа дискредитација ОУН учињена је када ни генерални секретар Уједињених нација није предузео мере против шефа Унмика.

Имајући ово у виду, логичније би било да Међународни суд правде расправља о одговорности надлежних и препоручи враћање статуса Космета у складу са Резолуцијом 1244. Јер ради се о несумњивом покушају саучесништва мисије ОУН у разбијању територијалног интегритета Србије, односно о награђивању терориста за почињене злочине.

Под претпоставком да предстојеће необавезујуће мишљење МСП-а у вези са косметским ,,јединственим случајем” буде супротно међународном праву, које не подржава једнострано проглашење етничке независности, основано би се могло претпоставити да би тиме било у великој мери оснажено схватање да стање на Балкану остаје непромењено – једино је сигурна несигурност. А да ли само на Балкану? При том треба имати у виду одлучан став Србије да никада неће прихватити разбијање свог територијалног интегритета. Да ли се таква будућност уклапа у захуктале евроатлантске интеграције земаља у региону? Сигурно не. Стога, не треба стално и искључиво узимати у обзир само постојећу агресивност Албанаца (створен је утисак да се међународна заједница плаши претњи албанских терориста, чак и да је спремна да ,,капитулира”), осим ако се опредељење Србије за мирољубиво решавање овог проблема не сматра као њена слабост.

Најзад, треба имати у виду да пропагирање косметског ,,јединственог случаја” може да доведе до пандемије таквих случајева, будући да је 96 држава у свету суочено са суптилним или грубим покушајима етничких група да прогласе ,,независне државе”. Неки од тих етникума прогласили су ,,независност”, али их нико не признаје, други су формирали ,,владе у егзилу”, трећи примењују тероризам или се припремају за употребу насиља итд. Шта ће се десити у том богатом конфликтном мозаику уколико МСП сада не буде праведан, када један или више моћних спонзора неког сепаратистичког колективитета инсистира на томе да њихова ,,независност” такође буде третирана као ,,јединствен случај”?

Професор Факултета безбедности Универзитета у Београду