Bez argumenata za "jedinstveni slučaj"

Među brojnim gledištima povodom aktuelne rasprave pred Međunarodnim sudom pravde u vezi sa pokušajem albanskih separatista da razbiju teritorijalni integritet Srbije, posebno je karakteristično pitanje profesora Marsela Koena: Koji su to argumenti koji bi ubedili sud da Kosovo treba posmatrati kao ,,jedinstven slučaj”? Pitanje je karakteristično jer je očigledno da ne postoji nijedan valjan argument u prilog Kosovu kao ,,jedinstvenom slučaju”.

S tim u vezi, može se čak govoriti o saučesništvu OUN u nagrađivanju terorista. Doduše, još uvek je reč o pokušaju nagrađivanja. Jer Rezolucijom 1244 (1999) Saveta bezbednosti, Ujedinjene nacije su garantovale suverenitet Srbije na Kosmetu, mada je taj suverenitet privremeno suspendovan.

Za privremenog garanta tog prava određena je civilna misija UN (Unmik) i dopuštena joj je mogućnost da uspostavi privremenu samoupravu svih građana Kosmeta. Etničko čišćenje koje su albanski teroristi sproveli u prisustvu Unmika (zbog nasilja, taj prostor je napustilo 60 odsto Srba, 70 odsto Goranaca i Roma), a nisu ni obezbeđeni bezbedni uslovi za povratak prognanih, nesumnjivo je snažno podstaklo aktere Albance u privremenim institucijama na Kosmetu da usvoje ,,Deklaraciju o nezavisnosti”.

Time što nije suspendovao njihovu takvu odluku, šef Unmika je u stvari sabotirao Rezoluciju 1244, a još veća diskreditacija OUN učinjena je kada ni generalni sekretar Ujedinjenih nacija nije preduzeo mere protiv šefa Unmika.

Imajući ovo u vidu, logičnije bi bilo da Međunarodni sud pravde raspravlja o odgovornosti nadležnih i preporuči vraćanje statusa Kosmeta u skladu sa Rezolucijom 1244. Jer radi se o nesumnjivom pokušaju saučesništva misije OUN u razbijanju teritorijalnog integriteta Srbije, odnosno o nagrađivanju terorista za počinjene zločine.

Pod pretpostavkom da predstojeće neobavezujuće mišljenje MSP-a u vezi sa kosmetskim ,,jedinstvenim slučajem” bude suprotno međunarodnom pravu, koje ne podržava jednostrano proglašenje etničke nezavisnosti, osnovano bi se moglo pretpostaviti da bi time bilo u velikoj meri osnaženo shvatanje da stanje na Balkanu ostaje nepromenjeno – jedino je sigurna nesigurnost. A da li samo na Balkanu? Pri tom treba imati u vidu odlučan stav Srbije da nikada neće prihvatiti razbijanje svog teritorijalnog integriteta. Da li se takva budućnost uklapa u zahuktale evroatlantske integracije zemalja u regionu? Sigurno ne. Stoga, ne treba stalno i isključivo uzimati u obzir samo postojeću agresivnost Albanaca (stvoren je utisak da se međunarodna zajednica plaši pretnji albanskih terorista, čak i da je spremna da ,,kapitulira”), osim ako se opredeljenje Srbije za miroljubivo rešavanje ovog problema ne smatra kao njena slabost.

Najzad, treba imati u vidu da propagiranje kosmetskog ,,jedinstvenog slučaja” može da dovede do pandemije takvih slučajeva, budući da je 96 država u svetu suočeno sa suptilnim ili grubim pokušajima etničkih grupa da proglase ,,nezavisne države”. Neki od tih etnikuma proglasili su ,,nezavisnost”, ali ih niko ne priznaje, drugi su formirali ,,vlade u egzilu”, treći primenjuju terorizam ili se pripremaju za upotrebu nasilja itd. Šta će se desiti u tom bogatom konfliktnom mozaiku ukoliko MSP sada ne bude pravedan, kada jedan ili više moćnih sponzora nekog separatističkog kolektiviteta insistira na tome da njihova ,,nezavisnost” takođe bude tretirana kao ,,jedinstven slučaj”?

Profesor Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu