Србијом влада „трилатерала”

Вођене сигурном добити, минимумом ризика и лаком шпекулативном зарадом, банке су се у 2009. окренуле куповини државних хартија од вредности а мање клијентима. Разлози за „препакивање” кредитних портфолија леже у податку да су двонедељни репоаранжмани са Народном банком Србије за банке пласман „супер посао”, с обзиром да за њих нису потребна никаква резервисања за потенцијалне губитке, као када дају зајмове предузећима и грађанима.

То је по оцени др Бранка Живановића, професора Београдске банкарске академије, прузроковало девијације новчаних токова – тако што је ниво репотрансакција 4. децембра достигао је 175,1 милијарду динара док је НБС на име годишње камате требало да плати 14,2 милијарде динара закључно са 18. децембром. Он је става да је до смањења референтне каматне стопе у 2009. морало доћи знатно раније.

– На српској сцени је канцерогени кредитни трилинг који чине НБС, Трезор и банке. А видимо како се провела привреда са таквом самодовољном „трилатералом”. Репооперације НБС су од октобра 2008. расле са 77 милијарди на фантастичних 168,5 милијарди динара до краја новембра. Истовремено је од фебруара обим трезорских записа порастао са 1,1 на 93,3 милијарде динара. Паралелно, банке су више него скромно повећавале кредите привреди који су расли од почетка 2009 – у јануару 660 милијарди динара а у септембру тек око 736 милијарди динара. За становништво готово да и није било повећања целе године и кредити су се држали на 380–390 милијарди динара – каже Живановић.

Да би пунила празну касу, и влада је од почетка године почела да издаје трезорске записе чији је ниво почетком децембра износио око 93 милијарде динара. Позитиван ефекат ове емисије на развој финансијских тржишта потпуно је умањен високим ризиком због неликвидности буџета и даљим продубљивањем задужености државе, као и чињеницом да ће знатна средства бити исплаћена у виду камате. Обавеза државе по основу те врсте задуживања могла је, како оцењује, да буде мања да је референтна стопа смањена у првој половини године.

– Реално позитивне камате на репооперације и трезорске записе преусмеравају кредите банака у сигурне „нише” и тиме још више заоштравају незадовољство привреде. Тај механизам отвара питање оправданости, јер је НБС на име камате у 2009. платила преко 150 милиона евра – истиче Живановић.

За главну референтну каматну стопу, НБС је одабрала репо стопу (на двонедељне репотрансакције), и тим инструментом монетарно-кредитне политике централна банка је хтела да контролише свој главни циљ – таргетирану базну инфлацију. Њени прави ефекти су били стабилизација националне валуте и контролисање нежељених флуктуација курса, у чему је у пуној мери успела. Међутим, на другој страни је, сматра Живановић, дуго задржавала прецењен курс, отежавала кредитну активност и понекад озбиљно нарушавала ликвидност макросистема.

– Придајући превелики значај овој форми „комуникација” са банкама, НБС је проузроковала и негативне последице. Већи део кредитног потенцијала банке су преусмеравале у непродуктивни и скуп канал према НБС – напомиње Живановић.