Возач лављег срца

– Пустио сам крик из понора. Бол ме је сломио, али свест нисам изгубио.Чујем жамор. Сјатили се људи изнад отвора у који сам упао. Хоће да помогну. А мене као да је оловни калуп стегао. Нигде ни макац. Напипам телефон. Ало, газда, оставио сам необезбеђен аутобус, пошаљите колегу да неко не настрада, сручио сам се у рупу – присећа се кобне вечери Жика Радишић (52), возач „осамдесет деветке”, који је 24. септембра помажући младићу у инвалидским колицима да изађе из аутобуса на углу улица Гандијеве и Јурија Гагарина упао у отворени шахт.

Мада се нашао под земљом на дубини од десетак метара, телефон му је још радио. Радишић је позвао Хитну помоћ. Смогао је снаге да о својој несрећи обавести и укућане.

– Синула ми је мисао да је кћерка Весна, медицинска сестра, на дежурству у Ургентном центру. Биће тамо када ме довезу, мислио сам, не губећи наду да ћу се извући – каже он.

Супруга Зора и брат Душко, параплегичари, на вест да је њихов Жика настрадао кршили су руке. – Куд баш да нам хранитеља таква невоља згроми – понављала је и тешко покретна ташта Вида.

– Док сам чекао да ме избаве, знао сам да и сам морам нешто учинити. Санитет није могао да ми приђе, па су ме тешили и говорили да будем стрпљив. Крв је шикљала низ ноге. Слутио сам да су смрвљене. Стежући зубе, док су ране још вруће, преврнута стопала враћао сам назад – прича Жика.

За његово спасавање ангажовани су и ватрогасци. Најспретнији међу њима спустио се у уско тамно „грло” пуно водоводних цеви. Још не може да верује како је његовом спасиоцу пошло за руком да га тешко повређеног ишчупа, јер за двојицу у шахту није било места. По глави шофера падали су одроњени каменчићи. Очи су му биле пуне прашине. Ипак је опасао уже. Био је најзад закачен за кран. Чинило се да пут до носила траје читаву вечност.

Борба је почела доласком у болницу. Због многобројних прелома низале су се операције. Иако је од незгоде прошло три месеца, опоравак још траје. По диктату судбине, овај храбри човек, који је цео живот бринуо о непокретним члановима породице, сада је и сам „везан” за колица. Када га је екипа „Политике” посетила, уверила се да за њега вреди изрека „што очи виде, руке створе” јер је од темеља до крова готово све његових руку дело. Сваки пут кад би завршио шоферску смену, латио би се неког другог посла. Укућанима је био узданица, а сада сви зависе од туђе помоћи, јер кад кћерка Весна оде на посао, ни ватру у пећи нема ко да заложи док комшије не притрче.

Не губи наду да ће стати на ноге.

– У несрећи која ме је задесила, срећан сам што младић коме сам помагао није повређен. Мучила би ме савест да сам, губећи тло под ногама, повукао за собом и њега. Прибрано сам пустио колица и викнуо путницима: „Држите га!” – вели Жика, који је безброј пута помагао у невољи и незнанцима.

– То је ваљда обавеза сваког здравог човека – скромно додаје Радишић, који би с правом могао да понесе титулу најхуманијег суграђанина у 2009. години, због свог лављег срца. А што се тиче шоферског заната – доктори су изричити – за волан никада више.

А. Куртеш