Година рекорда усред кризе

Ужице – Генерални директор Ваљаонице бакра Севојно Драган Суботић има разлога за осмех. Фирма којом руководи – а већински власник је компанија „Ист поинт” Зорана Дракулића – једна је од ретких у Србији која ову кризу стоички подноси. И на њу одговара растом производње, већим извозом, освајањем нових тржишта, додатним инвестирањем, запошљавањем радника.

Док се други углавном ових дана сабирају колико им је у години за нама услед кризе пала индустријска производња, у Ваљаоници бакра успели су да производњу подигну за пет одсто. Стигли су на око 36.000 тона произведених вучених и ваљаних производа од бакра и легура, што је најбољи годишњи резултат у последње две деценије. Од тога у извоз, ове године вредан око 50 милиона евра, отишло је скоро 90 одсто производње.

– Имајући у виду укупно окружење и проблеме наших купаца, пре свега оних у Западној Европи, мислим да смо једна од ретких фирми у металопрерађивачком комплексу која је остварила већу производњу и од планиране и од остварења из претходне године. То није резултат до кога се дошло преко ноћи. Инвестирање већинског власника „Ист поинта” од око 25 милиона евра у протеклих шест година, уз веће могућности заједничке продаје, даје резултате. Побољшан је квалитет и поузданости наших производа. На другој страни, добро смо искористили то што су две конкурентске фирме: „Шопенице” из Пољске и „Чепел” из Мађарске банкротирале, па је њихово затварање омогућило да се пробијемо до њихових купаца – објашњава Драган Суботић (54), дипл. економиста, који је од 1980. године у Ваљаоници бакра, 14 последњих година као генерални директор.

По традицији, највеће извозно тржиште фабрике је Западна Европа и ту је пласман повећан за петину. Продаја је поправљена и на Блиском истоку (30 одсто), а на тржишту Русије дуплирана је у односу на претходну годину. Ту се користе предности државног споразума са Русијом, а у наредној години очекују озбиљну сарадњу са фирмама из Украјине и Белорусије.

– Инвестициони циклус, упркос глобалној кризи, није заустављен. У години за нама, „Ист поинт” је уложио у нашу инфраструктуру, у започете послове, у ливницу, ваљаоницу, пресаоницу и екологију око три милиона евра. Можда се највећа промена десила у области запошљавања. После неколико социјалних програма и смањења броја радника, у 2009. смо запослили 60 нових радника. Сада нас је 979. Међу првима у Србији уводимо систем квалитета ИСО 9001-2008, сертификат ускоро добијамо од швајцарске сертификационе куће SGS. Мислим да је Ваљаоница бакра прележала прве „дечје болести” транзиционог периода и да се квалификовала за утакмицу на захтевном светском тржишту, конкурентна је и зарађује – сумира наш саговорник.

На питање, зашто су, упркос таквим помацима, зараде запослених, нарочито оних из производње, и даље скромне (нето просек је 28.654 динара), Суботић одговара да би ова фирма по платама требало да буде изнад просека привреде, али...

– Нажалост, не само ова фабрика, него и цео Златиборски округ, где је знатно већи извоз од увоза, има плате око 15 одсто мање од просека Србије. То говори да активни извозници нису миљеници креатора економске политике, ни у делу стандарда, ни услова. Више су стимулисани увозници и они што искључиво раде за домаће тржиште – оцењује Суботић.

По процени директора Ваљаонице, 2010. година неће бити лака, мада је најгоре прошло. Планирају повећање производње и око 10 до 15 милиона евра додатних улагања.

– Кад је реч о држави, најважније је да се води одговорна политика, с тим што је погубно да се констатује да је криза прошла. Важно је да влада и ресорна министарства наставе са политиком субвенционисаних кредита привреди и обезбеђења обртног капитала, као што су то чинили у 2009. године. Потребно је и додатно стимулисање извоза. Курс динара је, по мом мишљењу, прецењен. Ових дана се дигла бука око пада курса за два-три одсто и то је очигледно проговорио увознички лоби, а нико не помиње извознике који су били потпуно заборављени. Коначно, наша главна замерка је што држава ниједном није препознала да је вертикална репроцелина бакра један од највећих економских потенцијала Србије, који може да донесе више од две милијарде долара годишње. Јер да јесте, не би се годинама дешавала пропаст РТБ „Бор”, стожера тог мегаизвозног пројекта. Као да је неко хтео да и ми у том репроланцу правимо веће трошкове, увозимо метал и „кваримо” спољнотрговински биланс земље – истиче Драган Суботић.

Бранко Пејовић