Умеће даривања

Један од универзалних начина да се покаже било која врста љубави јесте да особи дамо нешто на поклон, да је дарујемо. Свугде у свету се понуђен поклон препознаје као знак наклоности, неке врсте љубави. Сва деца брзо науче да добијају поклоне зато што су вољена. Када одрастемо и даље волимо поклоне, једино што смо сада и ми ти који често дарујемо друге.

Емоционално писмени добро знању да даривање није неки формални ритуал, већ да је његов циљ да код друге особе изазове пријатно осећање, да је обрадује. Неће сваки дар остварити овај циљ. Да би се особа обрадовала неком поклону, она га мора доживети као нешто што је њој вредно. И зато поклон треба да буде промишљен, сагледан кроз призму онога који прима поклон. Особа која прима одређени дар кроз њега оцењује начин на који је изабран, а тиме и однос који према њој има онај који дарује. Добро изабран поклон је знак да нам је друга особа важна, да је познајемо, да смо били способни да се у њу уживимо, да желимо да се она осети пријатно, односно да је волимо. А то ћемо тешко успети ако особу не познајемо. У идеалном случају треба поклонити оно што друга особа заиста жели да има. Поготово онда када је дуго намеравала да то себи приушти, али је то из неког разлога одлагала.

Једна од типичних грешака је да особа дарује нешто што је њој вредно иако то другој особи није вредно: мушкарац који воли електронске направе поклања својој партнерки софистицирани мобилни телефон који она не зна да употребљава. Људи често греше јер другоме поклањају оно што би сами желели да добију. Зато се касније може испоставити да је дародавац тај који најчешће користи поклоњено.

Некада људи неће да поклоне оно што други заиста жели јер им се то не чини вредним: он има отпор да јој купи букет цвећа јер сматра да је глупо трошити новац на нешто што после неколико дана увене и смрди. И зато јој компромисно дарује цвеће у саксији које она прима са киселим осмехом.

Заблуда је да поклон мора бити скуп, да његова новчана вредност изражава количину љубави. Али некада је цена поклона важна јер је људи сагледавају кроз куповну моћ онога који поклања. Ако им се чини да је дар прејефтин, другог доживљавају као шкртог, а ако оцене да је прескуп, тада им је непријатно јер почињу да се осећају дужнима или чак подмићенима. Ако онај који поклања нема новца, као што то немају деца, искључиво је важна симболична намера да се поклоном вољеној особи приреди задовољство.

Даривање самог себе није мање важно од поклона које добијемо од других. Када себи нешто приуштимо, ми изражавамо љубав према себи.