Вехабије из Горње Маоче

Од нашег дописника
Сарајево  – У последње време поједини медији из БиХ извештавају да је село Горња Маоча, које се налази на граници између Тузланског кантона и дистрикта Брчко, под појачаним надзором домаћих обавештајних агенција. Разлог због којег је ово познато вехабијско село стављено под надзор, према наводима медија, јесу „сазнања Министарства безбедности БиХ да се у Горњој Маочи проводе одређене активности које могу угрозити безбедност државе”.

У кабинету министра безбедности БиХ Садика Ахметовића „Политици” је потврђено да министар не жели да коментарише наводе који се доводе у везу са Горњом Маочом, зато што он „сматра да су у питању само медијске спекулације”.

Међутим, Џевад Галијашевић, члан Експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала, тврди да су „сва сазнања око Горње Маоче тачна и да тамо постоји једна јака вехабијска заједница која је формирана након деложације муџахедина из српског села Бочиња”. Он истовремено наглашава да је Горња Маоча пројекат који је настао у Сарајеву, односно да је само пипак једне хоботнице која постоји, те да је од тамошњих исламских фанатика, које треба држати на оку, јер су искочили из система, далеко опаснији онај ко је тај систем створио и ко га контролише.

„Маоча је пројекат Сарајева који је јако добар за показивање две ствари, да се борите против експониране вехабијске заједнице, с једне стране, а, с друге, да решите системске проблеме унутар Исламске заједнице. Међутим, сва финансијска средства која долазе из арапских земаља контролише Сарајево, из ког разлога би онај ко жели озбиљну борбу против тероризма и исламског радикализма, односно ко жели дерадикализацију и враћање тог процеса у разумне оквире морао пазити на Сарајево, јер је оно центар финансијских и обавештајних кругова у шта је инволвирана и БиХ дипломатија”, наглашава Галијашевић. Он додаје да је отуда „право име за надзор амбасадор БиХ у Кувајту, Јорданац Јасин Равашде, којег је на ову функцију поставио члан Председништва БиХ Харис Силајџић, а који је центар свих обавештајних и финансијских активности Кувајта у БиХ”.

Осим Силајџића, као „најзаслужнијег за трансфер те идеологије у БиХ”, Галијашевић помиње и Хасана Ченгића који је „најзаслужнији за трансфер наоружања”, а потом и Бакира Изетбеговића за којег каже да је „најзаслужнији за један специфичан однос према Ирану и иранској обавештајној служби и према одређеним полицијским агенцијама које надзире још из времена свога оца”.

Он закључује да се, „можда управо зато радије говори о Маочи у којој нема звучних и важних имена, ни са становишта капитала, ни обавештајне делатности, као ни са становишта тероризма, тамо су само исламски фанатици, војници једног пројекта”. Сигуран је, каже, да „одсецање Маоче, као пипка једне хоботнице не би решило проблем”.

Коментаришући наводе медија да је „Маоча ’херметички’ затворена вехабијска заједница у којој се живи по шеријатском закону и у којој постоји школа на јорданском језику, која делује ван легалних домаћих образовних установа”, Галијашевић поставља питање: „Зашто се, у Горњој Маочи не би живело по шеријатском закону ако имамо и докторе наука који су чланови Федералног парламента, а који имају по две жене?” У Маочу је стизало доста новца из Саудијске Арабије и Јордана од којег је направљена једна џамија која није под контролом Исламске заједнице БиХ. Дакле, сам начин обуке и школовања деце доказ је колико се поштује систем и закони –  закључује Галијашевић.