Кујунџије Хиглови

Данашњем свету, изгледа, најбоље од руке иду трагедије. Криза кризу престиже, нови грипови, вероватно, већ траже кума, силеџије ове или оне врсте су и испред нас, и иза нас, и изнад нас, а, можда, и у нама.

Још се праве филмови са срећним завршетком, али тешко да се и деца уживе у њих. Једино где још има бајки, где се чуда дешавају, где је све могуће – то је спорт.

Били једном тата, мама, бата и сека. Живели су на обали реке. Волели су воду и њој поверавали све своје жеље и наде. И тако из дана у дан, из године у годину...

А онда... Не, нису упецали златну рибицу, него... Тамо негде иза мора и седам гора сека је нашла злато.

Да ово није доба медија без душе овакви би могли да буду делови бајке о Хигловима. С колена на колено би се препричавало о породици, која се у време „контроверзног бизниса” посветила пливању, због чега је, вероватно, код неких изазивала и сажаљење...

Али, Хиглови су били упорни и вежбали на Тамишу да испирају злато. И како то бива у бајкама у којима се бундеве претварају у златне кочије и настају још триста чуда, тако се догодило да златни грумен заиста и изваде из воде.

У Риму се 31. јула 2009, на Светском првенству у пливању, показало да за злато и код нас може да се нађе кујунџија. И ми се сада, ни криви ни дужни, дичимо златним токама и срмом Хиглових.

Они се нису полакомили, нити ће се полакомити за кулама и градовима у иностранству. Остају у свом „егзотичном” Панчеву, где ће тата Драган и даље бити пливачки судија, бата Себастијан пливачки тренер, а сека Нађа... Е, она ће заувек бити наша љубимица.

И. Цветковић