Kujundžije Higlovi

Današnjem svetu, izgleda, najbolje od ruke idu tragedije. Kriza krizu prestiže, novi gripovi, verovatno, već traže kuma, siledžije ove ili one vrste su i ispred nas, i iza nas, i iznad nas, a, možda, i u nama.

Još se prave filmovi sa srećnim završetkom, ali teško da se i deca užive u njih. Jedino gde još ima bajki, gde se čuda dešavaju, gde je sve moguće – to je sport.

Bili jednom tata, mama, bata i seka. Živeli su na obali reke. Voleli su vodu i njoj poveravali sve svoje želje i nade. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu...

A onda... Ne, nisu upecali zlatnu ribicu, nego... Tamo negde iza mora i sedam gora seka je našla zlato.

Da ovo nije doba medija bez duše ovakvi bi mogli da budu delovi bajke o Higlovima. S kolena na koleno bi se prepričavalo o porodici, koja se u vreme „kontroverznog biznisa” posvetila plivanju, zbog čega je, verovatno, kod nekih izazivala i sažaljenje...

Ali, Higlovi su bili uporni i vežbali na Tamišu da ispiraju zlato. I kako to biva u bajkama u kojima se bundeve pretvaraju u zlatne kočije i nastaju još trista čuda, tako se dogodilo da zlatni grumen zaista i izvade iz vode.

U Rimu se 31. jula 2009, na Svetskom prvenstvu u plivanju, pokazalo da za zlato i kod nas može da se nađe kujundžija. I mi se sada, ni krivi ni dužni, dičimo zlatnim tokama i srmom Higlovih.

Oni se nisu polakomili, niti će se polakomiti za kulama i gradovima u inostranstvu. Ostaju u svom „egzotičnom” Pančevu, gde će tata Dragan i dalje biti plivački sudija, bata Sebastijan plivački trener, a seka Nađa... E, ona će zauvek biti naša ljubimica.

I. Cvetković