Прелаз из нуле у кеца

Страсни учесник игара на срећу је задовољнији него обично, јер је „цео свет кренуо мојим путем и примењује комбинацију из омиљене ми спортске прогнозе” – из нуле у кеца. Тако доживљава чињеницу да смо, опседнути цифрама, опет посвећени рачунском „преврату”, како видимо прелаз из деценије чија је почетна бројка била нула (од 00 до 09) у декаду која ће бити у знаку јединице (од 10 до 19, што значи да ће у њој превладавати – „страшне” тинејџерске године).

Поређење наступајућег раздобља с лутријом, чини се, прикладним. Јединица је обележје и освајача трофеја и лошег ђака, па се у том огромном распону крећу и (не)очекивања од наступајућег десетлећа. „Политика” се ипак осмелила да се упусти у предвиђања. Ризик који преузима овај извршилац тог подухвата готово је раван улагању у „пирамидалне шеме” које су свет довеле у највеће глобалне економске кризе после Другог светског рата.

Олакшавајућа околност за прогнозера је исто оно што је најтеже за животну свакодневицу – известан је наставак великих искушења. Па се с приличном поузданошћу може рећи да ће деловати принцип „прошло али не и отишло”, тачније – да ће и наредних година главни светски изазови бити: напори за уверљиву привредну стабилизацију, презадуженост, смањивање растућих сиромаштва и незапослености, прилагођавање главних сила измењеном односу снага и утицаја, ратови у Авганистану (и деловима Пакистана) и Ираку, акције за одустајање Ирана и Северне Кореје од нуклеарног оружја (претпостављеног и прокламованог), борба против тероризма и организованог криминала, провера ефикасности европског обједињавања, мобилизације за здравију околину и ублажавање климатских ломова, енергетска безбедност…

Толике извесности гарантују општу неизвесност: шта ће кога конкретно да снађе. Најпоузданијим се чини типовање да ће боље проћи они који реално процене своју улогу у свету и света у њима – од оних који очекују да се остали њима прилагоде. Прогноза важи и за Америку и за друге силе, и за Балкан и за остале локалне некомплетираности.

Више него икад, на сцени су изазови (као поменути) које нико сам не може да реши а према којима још нема, местимично ни минималног, колективног приступа. Уследиће, ваљда, настојања да се пројектује нова врста глобализације – спремности да се делује у прилог општем добру. Курс би био револуционаран, јер то опште добро није довољно дефинисано, а и кад је донекле остваривано – проистицало је из појединачних и узлета специфичних савезништава.

Један од главних усмеривача светских кретања биће – однос САД и Кине, у коме већ неки слуте настајање „групе-2”, то јест тандема чији је домет практичнији од пожељнијих ширих окупљања. Једина суперсила и једина сила којом влада комунистичка партија, већ представљају „симбиозу какву нико није могао ни да сања”, па њихово прожимање, уз везе с Јапаном, Русијом и азијским „тигровима”, може да доведе и до премештања „глобалне централе”, са Атлантика на Тихи океан.

Свесна могућности да први пут у модерној историји изгуби приоритетну улогу у светским пословима, Европа се обједињава – више него икад. У настојању да сачува особеност, ојача колективност и повећа конкурентност, одриче се елемената „државе благостања”, која је, по мени, представљала највише системско достигнуће, и које би себи могли да пожеле, макар у даљој будућности, и они који га сада као конкуренти уздрмавају.

Русија ће истовремено наставити да се, као битан играч, враћа на главну сцену, где ће се потрудити да ојача партнерства са ЕУ, САД и Кином, које су чиниле „бермудски троугао” у коме је нестао СССР. Уједно је и члан групе БРИК (иницијали Бразила, Русије, Индије и Кине), једне од веза које указују на раст сила изван Запада.

Престројавања ће узети маха, али неће ублажити страховања, поготову зато што нема уверљивих доказа да су схваћена наравоученија из пређашњих застрањивања. У декади „кеца” могли бисмо, стога, понајвише да стрепимо од: 1. понављања сценарија по коме се излазак из великих криза тражи у великим спољним и унутрашњим ратовима; 2. удара терориста (поготову ако се домогну оружја за масовно уништавање); 3. уништавања природе, уз појачавање климатских катастрофа; 4. шпекулација у којима је добит „моја” док је губитак „свачији”; 5. недостатка сопствене свести о таквим и сличним опасностима.

Све наведено засновано је и на увиду у анализе утицајних глобалиста разноврсних усмерења. Међу њима је место и налазу Хуана Енрикеса, званог „Мистер ген”, који из Америке поручује да ћемо већ следеће деценије стварати „нове нас”, бића која ће биоинжењерингом уређивати себи нову еволуцију.

Лично бих волео да било која „нова еволуција” крене у правцу оживљавања – сада поприлично замрле – људскости. Да нас макар биоинжењеринг, иако то не обећава, учини међусобно уваженијим, или бар сношљивијим.