Опасно тројство

Сила, моћ и власт – иако стављени у исти поредак – знатно се разликују, али без тог световног тројства ниједна владавина, па чак она имала у називу демократска, не само да не постоји него не може ни да опстане. На тој клацкалици моћника и поданика, или грађана, љуљају се и савременици мислећи да су вечни и неуништиви, иако их стварност опомиње на супротно. Ни наше друштво није имуно на поменуто тројство, а некад га чак и отворено показује, не примећујући разлику између њих.

Разликовање почиње већ тако што прва два феномена, сила и моћ, образују један блок у односу на трећи феномен – власт. Изгледа да је у овом поретку сила нешто најнеобузданије, и то без обзира да ли делује самостално или као инструмент друга два феномена, поготово ако се удружи са моћи. У народу постоји леп и тачан опис силе:

Сила Бога не моли,

Бог силу не воли.

Ова изрека је првенствено, ако не и искључиво, плод народног искуства и тако стечене мудрости, а не неког мудровања. Ако је Бог у народном веровању појам и симбол за свеукупност правично и праведно регулисаних односа, симбол за један постојећи хумани поредак, онда је основна одредница силе тотална негација свих моралних и духовно заснованих међуљудских односа. Сила је дакле антипод поретку који има унутарње оправдање (Бог). Али, она је истовремено и нешто неприродно и негативно и зато је, како је народ сковао, Бог не воли. То што је Бог не воли имплицира начелни судар који за човека отвара хоризонт наде, који је у поменутој изреци дискретно назначен, али јасно присутан.

Сила не мора да се схвата само у овим крајностима. Народ је у својој изреци узео силу као нешто по себи разорно и деструктивно. То би била сила која ничим није обуздана, али постоји сила коју неко или нешто држи на узици и њоме манипулише по својој, а не њеној деструктивној логици. То би били закон и поредак засновани и одржавани помоћу силе. Дакле, сила може да има и позитивну улогу, у том смислу што човек њом влада, а не она њим.

Ако је сила суштина нагонског и деструктивног, моћ је потенцијална агресија и у њој има нешто што индукује људску природу на агресивно понашање.

Трећа категорија (моћ) поменутог световног тројства најопакија је и почиње оног тренутка кад се субјект с њом идентификује. Треба се само сетити промене у понашању неких људи који су двехиљадите дошли на власт, заборављајући да је, између осталог, због ненормалне и неконтролисане моћи Милошевић доживео оно што је доживео.

Деструктивна и аутодеструктивна природа моћи састоји се у томе што она природно упућује субјект на самоодмеравање сопствене вредности, с једне стране, а с друге, што га изазива, гурајући га у лудило величине. Она је огромно искушење коме мало ко може да одоли. При том није ни важан предметни садржај моћи – било у чему да се осећа моћним, човек је у искушењу да је покаже и, нажалост, примени на другима. Човек на власти постаје лако најгори примерак тог правила, од римских царева, па и пре њих, до данас.

Кад се моћ онога ко има власт повеже са силом, јер је сила најбољи доказ нечије моћи, настају мали и велики судари, о чему постоји низ историјских примера. Звучало то као опомена или не свему ономе што се данас збива код нас (Космет није једини пример), изгледа да сваки човек има један обим моћи који може да поднесе, а да не страдају други; преко те мере није у стању да одоли изазову и да је употреби. И што је најгоре, правдајући се да то чини за добро других.