Чекао 64 године на укидање смртне казне

Соколићи – Кад му је председник Дивизијског војног суда у Краљеву, 29. јануара 1946. године, саопштио да ће бити изведен пред стрељачки вод, Ђорђе Жуњић имао је 21 годину и један дан.

– Била је ноћ кад су нам судили, негде код моста преко Ибра. Све је трајало најдуже пола сата и онда је председник Вујадин Ћетковић, ту пред нама, проговорио две-три са члановима већа, па саопштио одлуку. Од дванаест људи у групи, нас двојица осуђени смо на смрт стрељањем – прича Жуњић за „Политику”.

Недело које му је стављено на терет у пресуди је описано само једном реченицом: „Крив је што је био активни члан наоружаних четничких банди које су пљачкале, убијале и терорисале мирни народ на територији округа Чачанског.” На дну документа стоји: „Образложење се не доставља као непотребно.”

Бивши добровољац Другог равногорског корпуса живео је са смртном пресудом 64 године, и 31. децембра прошле на капији дочекао решење да је укинута. Старац и његов син Драган (46) изнели су боцу ракије на сто и понудили намернике, колико да обележе догађај, али без нарочитог узбуђења.

Жуњић се, вели, није много потресао ни кад му је речено да је животу крај.

– Ћутао сам, шта ту има да се прича. Зато сам и запамтио сваки детаљ. Судија нас је питао да ли смо задовољни изреченом пресудом али се, осетивши шта је казао, одмах исправио. Рече: „Знам да вас двојица нисте, мислим на ове који су добили временске?”

Како је Жуњић провео ту ноћ?

– Вратили су нас у затвор и спавао сам само на прескок. Други осуђеник на смрт плакао је читаве ноћи. Имао је жену и децу, а ја сам био момак. У таквом часу, то је огромна разлика.

Жуњић описује да му је, на свој начин, помогао и командир равногорске чете, Велибор Кољајић из Брђана:

– Он ме је саветовао да се предам новим властима. Каже: „Можда ће да ти опросте живот. А ако се не предаш, готов си, сигурно.” Зато сам некако био помирен са судбином, ма каква да ме снађе. Десет дана касније одвели су ме у суд и дали да потпишем молбу за помиловање. Секретар Суда била је Милка Јовановић из Мрчајеваца и написала је боље него што бих ја.

Следећи, такође пресудан дан у његовом животу, била је Лазарева субота, 5. април исте године.

– У затвору сам чекао да дође стража и поведе ме, а знао сам да могу само на две стране. Или пред зид, или у суд. Један мали, нејаки стражар, наоружан само пиштољем, повео ме те суботе ка Суду и као да ме је сунце огрејало. Ту су ми рекли да сам помилован и робијаћу 20 година. Мислим у себи: две или двадесет свеједно, само нека је глава остала.

Жуњић се у четнике јавио 1942. године као седамнаестогодишњак, али се пред ослобођење вратио кући у Соколиће, где је мобилисан у народну милицију. Али, после три месеца побегао је у шуму и поново, сада већ 1945. године, отишао у четнике. Четрдесет пете у четнике? То је био скоро сигуран начин да се прекрати животна каријера, али је Ђорђе своју некако ипак наставио.

Додуше, најпре у затвору у Сремској Митровици, где је спроведен после одлуке Президијума Народне скупштине ФНРЈ о помиловању. Одатле је премештен у Забелу, па на градњу цементаре у Поповац, напослетку у КП дом у Крушевцу где је био слободњак. У међувремену, октобра 1952. године, добио је још једно помиловање (са 20 на 15 година робије са принудним радом) и била је већ 1958. година кад је и он дочекао слободу. Држао се свог затворског заната (армирач) и чак добио ловачку пушку, али су му је брзо узели. На Бадње вече пуцало је цело село, а патрола је на Божић дошла само пред његову кућу.

Жуњић је рехабилитован на крају прошле године решењем Окружног суда у Чачку, и поништене су пресуда Војног суда о смртној казни и скупштинске одлуке о помиловањима. Веће (Радослав Петровић, председник, Милета Масларевић, Милан Ћурчић) је утврдило да је Жуњић ступио у четнике с намером да се бори против окупатора и да никога није убио нити малтретирао већ да је, као војник, извршавао наређења претпостављених.

„На смртну казну осуђен је искључиво из политичких и идеолошких разлога, само зато што је био припадник четничког покрета, с обзиром на то да ниједно кривично ни друго кажњиво дело није учинио” – наведено је у решењу.

Ђорђе Жуњић одлучио је да преко пуномоћника, адвоката из Чачка Славице Крупеж, покрене парницу са државом Србијом, захтевајући накнаду штете на име повреде угледа и части.

Г. Оташевић