Тржиште у сивој зони

Поводом недавно отворене изложбе откупљених дела ликовне и примењене уметности, о којима је одлучивала стручна комисија Секретаријата за културу Скупштине града Београда, у „Магацину” у Улици Краљевића Марка организована је трибина на којој је било речи о правилима откупа и формирању цена уметничких дела. Повод за овај скуп биле су реакције које су се спорадично појављивале у јавности, уобичајене у оваквим приликама, сведене на питања о висини цена појединих дела и релевантности одређених аутора.

Иако се очекивало да ће се на прексиноћној трибини подићи прашина с обзиром на то да су у публици седели и уметници чија дела нису откупљена, чланови откупне комисије (историчари уметности Весна Лакићевић-Павићевић, Данијела Пурешевић, Марина Мартић, Саша Јањић и Никола Шуица), као и уметници Мрђан Бајић и Урош Ђурић, својим објашњењима и аргументима одржали су овај скуп у релативно мирном тону.

Откуп уметничких дела Секретаријата за културу обновљен је 2003. године са намером да се попуне збирке музејских установа, културних институција као и да се стимулише рад уметника. Ове године, откуп је рађен према организованом конкурсу и према образложеним захтевима Музеја савремене уметности, Музеја града Београда и Музеја примењене уметности. На конкурс се пријавио 251 уметник са 732 уметничка дела. Сваки уметник имао је право да пријави највише три рада. Откупљено је 83 дела 55 уметника. Укупан фонд износио је око 15 милиона и 200 динара а, као што смо незванично чули, добијено је још два милиона која нису потрошена.

Питање које највише интересује јавност јесте како се формира цена уметничког дела. За уметнике који имају своје галеристе то је најлакше. Познато је, мање или више, да је одређени број наших уметника направио пробој на међународној сцени где су закони тржишта сасвим јасно дефинисани. Међу њима су, на пример, Мрђан Бајић и Урош Ђурић. „Југомузеј” Мрђана Бајића откупљен је за око 12.000 евра бруто, али то није ни највиша ни најнижа цена коју је овај уметник постигао на тржишту, како је сам потврдио.

Урош Ђурић каже да је 1991. године на Октобарском салону откупљен његов рад за тадашњих 1000 немачких марака, а његов хонорар за снимање филма „Ми нисмо анђели” износио је 1200 марака. Ђурић каже да је деведесете преживео захваљујући овом откупу.

Уметници су, у случају откупа Скупштине града, сами предлагали цене а комисија их је снижавала. Било је и превише скромних као што је, на пример, уметник Владан Радовановић коме је комисија чак сугерисала да повиси цене својих радова. Било је и нескромних, чије понуде нису ни узимане у обзир.

Комисија је приликом откупа водила рачуна о биографији уметника, његовим позицијама на домаћој и међународној сцени, као и о потребама музеја за одређеним делом. Можда ће чуђење изазвати чињеница да нису откупљена понуђена дела Косте Хакмана или Стојана Ћелића, али комисија је проценила да то нису довољно репрезентативна дела ових уметника или да техника која је понуђена није одговарала потребама оног који откупљује. На пример, понуђен је цртеж, а потребно је уље на платну! Комисија није саопштила имена других уметника који нису откупљени, на чему су новинари инсистирали.

Проблем ове средине је што не постоји тржиште за савремену уметност. На скупу се чуло да у Београду постоје само две озбиљне приватне галерије, „Хаос” и „Звоно”, и да је тек недавни пробој на међународно тржиште путем сајмова уметности омогућио да се јасније дефинишу цене дела домаћих савремених аутора. „Док не будемо имали релевантне галерије и озбиљан галеријски систем, ми ћемо имати проблем са вредновањем уметничког дела”, рекла је Марина Мартић, кустос Музеја савремене уметности, наводећи да су откупи претходних деценија пуни пропуста будући да МСУ нема ниједно важније дело прослављене Марине Абрамовић!

Суштина је у томе да Србија тек учи законе тржишта које је, како се чуло на трибини, тренутно у сивој зони. Није циљ да неко дело има апстрактну вредност, што значи да има неку цену а да нема ко да га купи. Зато су институције једини озбиљан купац. Циљ откупа градске комисије није меркантилног карактера. Није циљ да се откупи што више радова по нижој цени, него и да се откупом подстакну и стимулишу млађи уметници који за сада грабе позиције и на међународном плану. Не треба мешати лончиће са прометом на тржишту дела с почетка 20. века – Шумановић, Бјелић... То је друга прича уиграних колекционара, а цифре достижу и до милион евра!

Чињеница је да се у сваком откупу, па и у овом, „провуку” нека мање репрезентативна дела уметника чији рејтинг није споран, али, као што је рекао Мрђан Бајић, цена најскупљег дела на овом откупу је у висини две месечне плате уредника у државној телевизији!