Развој севера Косова и енклава

Пошто сам још 2007. године на страницама ,,Погледа“ заступао мишљење да јачање односа са свим деловима света може бити од вишеструке користи за Србију, логично је да сам задовољан тим аспектом српске политике. Од 2008. српска дипломатија је постала знатно активнија. Сликовит пример те промене је присуство Србије на два последња самита несврстаних. На 14. самит 2006. Србија је послала само помоћника министра спољних послова. На 15. самиту који је одржан 2009. Србију је представљао председник Тадић. У међувремену, Србија је успоставила и ближе односе са БРИК земљама (Бразил, Русија, Индија и Кина) и уједно убрзала процес приступања ЕУ.

За релативно кратко време садашња власт је потврдила да Србија може бити конструктиван члан међународне заједнице. Уколико Србија настави овим путем, верујем да ће јаки односи Београда са глобалним Југом и БРИК земљама бити од користи и Унији, а глас Београда ће се боље чути у Бриселу.

Треба, међутим, имати у виду да се победничком изборном реториком Борис Тадић обавезао на два стратешка циља - на наставак пута ка Бриселу и на борбу за очување Космета. Колико год да сам задовољан приступом првом циљу толико сам скептичан развојем ситуације по питању КиМ.

Стање на Косову и Метохији се погоршава иако је Србија успела да изнесе тај проблем пред Међународни суд правде. Три примера су довољна за песимизам. Административни прелаз је постао скоро права међудржавна граница. Некохерентан приступ последњим изборима које је организовала Приштина довео је до поделе међу српским становништвом. Нико више не помиње онај фамозни договор између Београда и УН о шест тачака због којег је Београд прихватио присуство Еулекса на КиМ.

До сада се борба за Косово и Метохију одвијала само у међународним форумима. Али, развој фактичког стања на терену је исто толико важан, а можда и важнији аспект борбе за КиМ. Приштина је то много боље схватила од власти у Београду. Она полако и упорно консолидује и шири своју власт на целом простору док уједно лобира за међународно признање.

Поред дипломатског рада у иностранству, Србија треба да предузме конкретне кораке на КиМ и у самој Србији којима би се уклонила или бар смањила њена рањивост. Не треба заборавити да нека претња прерасте у конкретну опасност само када је држава рањива.

На Космету највећу рањивост представља српско становништво. Само је једна ствар гора од губитка КиМ а то је нестанак српског становништва са те територије. Како би се то избегло Србија напокон треба да направи и примени план економског развоја севера Косова и енклава. То би уједно био и најбољи начин да се поспеши повратак расељених лица. За последњих десет година готово ништа није урађено по том питању. Зашто? Зар држава Србија не може да одвоји средства којима би омогућила економски развој стотинак хиљада људи? Не бих рекао да је у питању мањак знања и средстава већ једноставно недостатак политичке воље. Мислим да је ово први приоритет којим би председник Тадић требало да се позабави у 2010. години.

2. За целу Србију, укључујући и Космет, велику рањивост представљају српски олигарси и њихова умреженост са политичким партијама. Олигарси нису само економски и развојни проблем већ и проблем националне и државне безбедности. Спољним силама, а ту не мислим само на Запад, биће релативно лако да утичу на политику Србије све док странке зависе од финансијске подршке олигарха.

Како то изгледа у пракси могло се видети 2008.године. Тада је губитник била ДСС. Хоће ли ДС предузети неке мере како се и њима сутра не би десило нешто слично? Хоће ли им напредњаци помоћи да се донесу системски закони којима ће се моћ олигарха ограничити? Хоће ли олигарси схватити да је и у њиховом дугорочном интересу да се политичка и привредна сфера што јасније уреде? Сумњам, али се ипак надам да ће српски политичари адекватно реаговати пре него што их на то силом не натера маса осиромашеног становништва. Ово је други приоритет којим би председник Тадић требало да се позабави у 2010. години.

* Аутор предаје међународне односе на Школи за дипломатију, Сетон хол универзитет