Један контролор на пет гласача

У главном граду Португалије Лисабону на председничким изборима гласало је 60 грађана Србије (49,1 одсто) од 122 уписана у бирачки списак, а контролисало их је 12 пристиглих само за ту прилику из матице. Све је било у реду, а амбасадор Душко Лопандић је, за пример, гласао први још у седам ујутро. Није било приговора.

Борис Тадић је добио 36 гласова, (60 одсто), Чедомир Јовановић 14 (23,33), Томислав Николић седам (11,66), Милутин Мркоњић два (3,33), а Миланка Карић је добила један глас (1,66 одсто).

Дејан Станковић, преводилац који живи 15 година у Португалији прича: „Из Београда је у Лисабон допутовало 12 посматрача. Само Социјалистичка партија Србије и Српска радикална странка нису послале своје представнике, јер посматрачи нису могли да гласају, па би тако изгубили по два гласа на изборном месту. Демократска странка је као посматрача изнајмила „локалца”, односно мене. Тако нису изгубили глас, а посао који сам обавио је коштао 30 евра. Осталим посматрачима је Републичка изборна комисија платила пут до Лисабона, дневнице и смештај. По мојим прорачунима то је укупно коштало око десет хиљада евра”.

Станковићева рачуница изгледа овако: три ноћења у шест двокреветних соба у хотелу коштају 1.260 евра, ако се узме просечна цена од око 70 евра по соби за један дан. Повратна карта до Лисабона кошта минимално око 400 евра, мада може да варира, али навише и не много што је 4.800 евра. И дневнице које износе 330 евра по особи за три дана пута дванаест још су 3.960 евра. Укупно је значи потрошено 10.050 евра за бирачко место у Лисабону. Вероватно је нешто плаћено и изборној комисији, што је ваљда и нормално. Без трошкова за изборну комисију један глас у Лисабону је коштао 167,50 евра. Због тога што они који су надгледали нису могли да гласају у земљи цена једног гласа је још већа. „На целу ову рачуницу треба додати још једног члана који долази дан пре гласања са изборним материјалом и одлази сутра ујутру после гласања са гласачком кутијом. То је главни играч”, каже наш саговорник.

Станковић пита: „Колико је онда коштао један глас у Њујорку или у Кини. Према мојим сазнањима гласало се на 64 места у свету”.

Преводилац, који је Србе упознао са нобеловцем Сарамагом, а Португалију са нобеловцем Андрићем, каже да му је драго што је добио право да гласа у Лисабону. „Поштујем то и захваљујем се али сигурно постоји јефтинији начин, јер су ово изузетно велики трошкови. Своја запажања ћу написати и послати председнику републике и председнику Скупштине. Чињеница је да овде ништа није противзаконито. Демократија кошта, али су кандидати могли да нађу и локалне посматраче, а да се уштеђени новац квалитетније употреби. Зато би закон који ово омогућава требало променити.”

Део ових података Станковић је објавио на блогу Б92 и стигло је више стотина коментара, али како сам каже свет није много овим изненађен, јер је објављен и податак да је у Женеви на претходним изборима сваки глас коштао око 3.000 швајцарских франака. „Ваљда смо огуглали на такве ствари. Зато није ни чудно да посматрачи у Лисабону буду ћерка једног од кандидата Југослава Добричанина и њен пратилац.”

Наравно да гласање дијаспоре може да буде јефтиније. У Француској дијаспора може да гласа за председника, али не може да гласа за парламент. Њиховој дијаспори се сви изборни материјали шаљу на кућу, јер конзуларна представништва имају њихове адресе. Али, питање је зар се у 21. веку не може гласати електронским путем. Тако би то било много брже и јевтиније. Данас се огромне своте новца премећу електронским путем и ако је то сигурно и безбедно, свакако се може електронском поштом пренети 60 гласова из Лисабона до Београда.

Стручњаци кажу да је то могуће и то на више начина. Један је да се унесе заштита и користи матични број, а други начин је да се гласа преко сајта у коме је база евидентираних бирача и када се гласови разврстају тајност је загарантована.