Само руковање за сликање

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 4.  јануара – Још неопорављена од шока који је донео божићни блиски сусрет са новом терористичком драмом, Америка је последњих дана сву своју пажњу окренула досад ретко помињаној блискоисточној земљи, Јемену. Разлог је чињеница да је 23-годишњи Нигеријац специјалним експлозивом, који срећом није успео да до краја активира, опремљен и за самоубилачку мисију индоктриниран баш у тој забитој и сиромашној земљи Арабијског полуострва, у којој су због терористичких претњи јуче затворене и главне западне амбасаде.

У фокусу и у врху приоритета је, дакле, рат са Ал Каидом, док је кључно питање Блиског истока – трајни израелско-палестински мир овога момента некако у другом плану. То, међутим, не значи да се на томе ништа не ради. Обама је, уосталом, то прогласио једним од својих важних циљева. Али, као и у неким другим областима, и у овој су прокламовани циљеви у нескладу са непријатним реалностима.

Отуда, овде засад нема помена о ономе што је усталасало регион: вести да САД наводно имају припремљен план трајног мира, који подразумева гаранције Израела за успостављање самосталне палестинске државе у року од две године. Ако такав план заиста постоји, и ако је тачно оно што су објавиле новине у Египту и Израелу, онда би то могло да значи само једно: да се пушта пробни балон пре него што се приступи званичним припремама за лансирање новог мировног шатла.

У овдашњим медијским билансима минуле године, Обамин учинак на Блиском истоку је иначе у категорији – потпуних неуспеха. Намере су биле добре – већ другог дана по усељењу у Белу кућу нови председник је за свог специјалног блискоисточног изасланика именовао пензионисаног сенатора Џорџа Мишела. За разлику од својих претходника, Клинтона и Буша, који су израелско-палестински чвор покушали да размрсе тек на крају својих мандата, Обама је то учинио на самом почетку. Али једногодишњи учинак је – да је све исто као што је било и пре: мир је и даље само могућност и далека будућност.

Олакшавајућа околност је можда то што је историјско помирење Обама покушао да испослује у вероватно најгорем тренутку, у околностима када је Израел тек рашчишћавао терен после своје жестоке офанзиве против Хамаса у појасу Газе (која му је донела и оптужбе за ратне злочине), а мало потом израелски бирачи су на власт довели десничарску коалицију, чије се партије противе давању државе Палестинцима, док се истовремено залажу за настављање израелске колонизације палестинских територија освојених у рату 1967. На другој страни, расцеп међу самим Палестинцима је продубљен.

Све што је у таквом окружењу Обама успео да испослује било је само симболично руковање за сликање између Абаса и Нетанијахуа, јесенас на позорници Генералне скупштине УН. Његово инсистирање да се терен за суштинске разговоре припреми тиме што ће Израел обуставити експанзију својих насеља наишло је на глатко одбијање.

Америчка позиција остаје да је решење у две државе, израелској и посебној, палестинској. Да ли ће се ове године ка том циљу кренути неким другим путем – и да ли је, као што износе медији у Египту и Израелу – то путовање евентуално већ започело, остаје да се види.