Од славе до пензије, па опет ка слави

Многобројни велики асови светског спорта су и у 2009. своје „збогом” теренима, после краће или дуже паузе, претворили у „до виђења” у покушају да понове пут од славе до пензије, али сада у обрнутом смеру.

Коцкајући се са целокупним минулим радом и стављајући „лик и дело” опет пред немилосрдни суд јавности, неки су успели, а неки не да у новом почетку докажу оправданост својих поступака.

Неподношљив порив „још”

Лакше је објаснити разлоге за повлачење с главне сцене (жеља за мирнијим данима, биолошки часовник, материнство, засићеност, стечена материјална сигурност итд.) него проникнути у тајне реактивирања.

Михаел Шумахер, са седам освојених титула је у „Формули 1” покупио све нај, нај, обезбедивши и себе и потомке за десет наредних живота (560.000.000 евра). Од 2006. не вози, али ће се опет на стази појавити 2010. у екипи „Мерцедеса”.

И легендарни бициклиста Ленс Армстронг је власник броја седам (од 1999. до 2005. је стално тријумфовао на „Тур де Франсу”). Пре 1999. је већ једном паузирао, водећи најтежу битку. Од многих прежаљен, не само да је после две године успео да победи рак тестиса (опака болест проширила се и на мозак и на плућа) него је постао шампион над шампионима. Али, Армстронг је 2009, са 38 лета, кренуо у немогућу мисију, лов на освајање „Трке око Француске”. Завршио је на сјајном трећем месту, најавивши да ће 2010. са сопственим тимом, кренути у потеру за „осмом звездицом”.

Рекет у руке је 2009. поново после две године узела и Ким Клајстерс и убрзо затим, покоривши Флашинг Медоуз, уписала је гренд слем „рецку”. Као и пре ње, попут Ивоне Гулагонг, Линдзи Девенпорт, Поле Редклиф, Соње О` Саливен или нашег атлетског бисера Биљане Топић, Клајстерсова је паузирала јер је постала – мајка.

Џордан као кључ

Кључ у објашњењу поступака Шумахера и Армстронга може да буде Мајкл Џордан. Најбољи кошаркаш од како је измишљена игра под обручима, повукао се у напону снаге 1993, а вратио се 1995. Резултат: конто шампионских прстенова се удвостручио, попевши се на шест. Попут Џордана и Шумахер и Армстронг су прерано у односу на своје могућности престали да се баве у ономе у чему су били без премца.

Прича има и наставак. „Летећи Мајкл” се 1998. поново опростио с паркетима, али никад угашена разарајућа мисао да је и са 40 година исти онај од пре деценију и кусур, вратила га је у дворане 2000. Наравно, небески летови и одлучујући поени су се тањили и 2003. сви су са олакшањем дочекали вест да сада стварно нема више. То, да без обзира на крштеницу могу и још и још боље, вероватно мира није давала ни Шумахеру и Армстронгу.

Примера „за” и „против” у спорту је много. Први у, истина мањем броју великана који су новим почетком оправдали стару славу, јесте британски веслач Стив Редгрејв. После четврте узастопне златне олимпијске медаље (Атланта 1996) рекао је:„ Ако ме неко види близу чамца може слободно да ме убије”. Упркос шећерној болести Редгрејв је на сиднејској Олимпијади 2000. двојац заменио четверцем без кормилара и то је била једина промена, пошто је „пало” и пето „злато”.

Времешни шампиони

На стазе „Формуле 1” су се враћали светски прваци и Ники Лауда и Алан Прост, окитивши се опет ловоровим венцима, Лауда с једним, а Прост чак са четири. Пливачица Дара Торес је последњи пут (и раније је прекидала сјајну каријеру) у пензији била од 2000. до 2006. (родила дете, завршила факултет), да би на Играма у Пекингу 2008, са 41 годином, ризницу трофеја увећала за још три „сребра”. Тенисерка Мартина Навратилова се са 38 лета и 18 појединачних гренд слем титула 1994. растала са „белим караваном”. Шест сезона је мировала, а онда кренула у нове подвиге. На прагу педесете, 2006. је уписала и трећу гренд слем титулу, све их сада освојивши у дублу.

Проклетство са радним насловом „још могу” није заобишло ни величине без којих се историја светског спорта не може замислити.

(/slika2)Највећи од највећих, боксер Мухамед Али, 1978. поново се попео на трон савладавши Леона Спинкса. Али ван ринга је провео само две године и затим су га, са 39 година, тако нехумано пребили прво Лари Холмс, а потом и Тревор Бербик, да је мит о борцу који „скакуће као лептир, а убада као пчела” озбиљно уздрман.

Боксери су били као претплаћени на безбројне повратке, углавном због недостатка новца (Џо Луис, Мајк Тајсон итд.) али је апсолутни краљ „камбекова” Реј Шугер Леонард, легендарни шампион у лакшим категоријама из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Педантни статистичари ринга једино не могу да се сложе да ли их је било четири или пет, пошто је у једном случају мистериозно да ли се уопште повукао или је само узео предах. Паре су стизале и одлазиле, а цена је губитак ока и скоро изгубљени вид.

Да свако правило има изузетак сведочи пример Џорџа Форемана. Постао је 1973. апсолутни првак света у боксу самлевши Џоа Фрејзера. Годину дана касније у епској заирској „борби у џунгли”, Мухамед Али га је у осмој рунди „патосирао” одузевши му шампионски појас. Две деценије касније, 45-годишњи Фореман савладао је Мајкла Мурера, поставши поново најбољи на планети.

Возач без ногу

Финансијски проблеми су од Бјерна Борга, тенисера са успесима за препричавање са колено на колено, направили карикатуру. Швеђанин је шокирао свет када се 1983. са 26 година повукао на врхунцу глобалне славе. Вратио се да се спасе банкротства 1991. и до 1993. је изгубио свих 11 мечева од противника недостојних да му буду и спаринг партнери у доба владавине белим спортом.

Искушењу није одолео ни пливач Марк Спиц, освајач седам златних медаља (у свакој трци су падали и светски рекорди) на Олимпијским играма у Минхену 1972. У 42. години је на америчком изборном такмичењу за састав репрезентације САД за Игре 1992. у Барселони, у квалификацијама пливао две секунде спорије од потребног времена.

(/slika3)Катарина Вит је 1988, чинило се, отишла заслужено у историју са два олимпијска „злата”, четири светске и шест европских титула. Клизачица са израженом грациозношћу и лепим изгледом (касније се сликала нага за „Плејбој” и после примерка с фотографијама глумице Мерилин Монро, био је то други најпродаванији број свих времена) као и многи пре ње није одолела да покуша поновни пробој ка врху: стигла је, за њу до само седмог места на Олимпијади у Лилехамеру 1994.

Сигурно најхеројскији повратак је поновно седање за волан Италијана Алекса Занардија. Двоструки светски првак америчке КАРТ серије (неуспешна копија „Формуле 1”) и са искуством у „Формули 1”, на трци 2001. једва је после стравичног судара (његовом грешком и то у тренутку када је требало да победи) извукао живу главу, плативши несмотреност ампутацијом обе ноге испод колена. Занарди је показао невероватну упорност. У ситуацији када би 99 одсто људи клонуло духом, он је са специјалним протезама наставио и да вози и да се такмичи у серији туристичких аутомобила.

У 2010. главна пажња спортске јавности везана за повратак биће усмерена на то да ли ће Тајгер Вудс поновно играти голф. С милијарду зарађених долара, најбогатији спортиста свих времена, због ванбрачних авантура, повукао се крајем 2009. на „неодређено време” са зелених терена.

Ратко Павловић