Хрватска тужба била беспредметна

Војин Димитријевић сматра да је хрватска тужба против Србије била „очајно лоша”. У интервјуу за „Политику” он оцењује да је српска противтужбаинаџијска реакција на изјаве оба преостала, од деснице и цркве преплашена, председничка кандидата у Хрватској да неће повући тужбу против СР Југославије, коју је сада Србија „наследила”.

Како објашњавате неочекивану одлуку о подношењу контратужбе против Хрватске, само неколико дана након што су представници власти ставили до знања да са тиме не треба журити?

Ништа учињено у бесу није добро, нарочито не у правној ствари. Ако је хрватска тужба, поднета 1999. године, била беспредметна и пропагандистичка и ако се хрватској влади могло то приговорити, сада слична замерка може да се стави Србији, којој више није Милошевић на челу. Првобитна тужба Хрватске је уз то била очајно лоша: између осталог, тврдило се да је Београд крив и за геноцид над Србима у Хрватској. Анонимни амерички адвокат који је писао тужбу инкасирао је велике паре. Надам се да је српска противтужба стручнија (и јефтинија), али ће и даље у овом спору зарађивати углавном адвокати, наши, хрватски и белосветски.

Треба подсетити на неке основне ствари, као што је на пример дефиниција злочина геноцида у Конвенцији о спречавању и кажњавању геноцида од 9. децембра 1948. По њој, битно је да је сваки описани акт учињен „у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве”. Од многобројних злочина извршених на територији Хрватске од 1990. до 1995. никакав суд није до сада ниједно дело оквалификовао као геноцид; не може се очекивати да то уради ни Међународни суд правде. Значи да ни тужба ни противтужба немају изгледе за успех.

Постоје ли „процесни разлози” за контратужбу, односно да ли Србија овим чином у самом процесу доспева у неки повољнији положај?

Колико могу да видим дефинитивно се напушта правац одбране који се састојао у томе да се оспорава надлежност Међународног суда правде за хрватску тужбу јер 1999. СРЈ није била чланица УН. Ко поднесе противтужбу не може више да оспорава надлежност. С друге стране, продужава се поступак јер суд сада мора да упути противтужбу Хрватској на одговор. Коме је то од користи, не знам. Захтевом председника Коштунице од 1. новембра 2000. да СРЈ буде примљена у УН као нова чланица направили смо некакав дисконтинуитет с Милошевићем. Сада видим да бранимо све што је он урадио. Зашто смо га уопште смењивали?

Да ли ће „историјски поднесак” о злочинима НДХ током Другог светског рата имати реалну тежину у самом процесу?

Конвенција о геноциду усвојена је крајем 1948. и не може да делује ретроактивно. Ништа што се десило пре тога не може се правно означити као геноцид. Независна Држава Хрватска била је фактичка творевина која правно није постојала. Према низу судских пресуда после Другог светског рата, за усташка недела кривично су одговарали појединци али за штету није одговарала ниједна држава. Било је покушаја странаца да штету коју су им причиниле снаге НДХ надокнаде од тадашње Југославије али су их одговарајући органи многих држава, у првом реду САД, упућивали да се обрате Немачкој или Италији, чијим су се креатурама сматрале усташке власти. Данашња Хрватска није правни сукцесор НДХ, ма колико у њој било обожавалаца Анте Павелића.

Историјски део је вероватно дело историчара, па требало би да буде упућен неком другом, а не судијама. Додуше, он може судијама да прикаже атмосферу 1991. године и објасни страховања Срба у Хрватској. Међутим, сећања на усташке грозоте могла су да буду корисна за одбрану од хрватске тужбе, а не за напад на њу. Већ сам рекао да је овај историјски есеј у садашњем тренутку „још једна канта отрова просута на српско–хрватске односе”. Уосталом, питајте Милорада Пуповца.

Суд је геноцидом до сада прогласио само Сребреницу. Да ли иједна страна може заиста да докаже да је над припадницима њене нације почињен геноцид?

Могу се и даље водити поступци против физичких лица, осумњичених да су извршили злочин геноцида – пред унутрашњим судовима и док још траје Хашким трибуналом. Ако се нека особа осуди онда тек треба утврдити да ли се то дело може приписати и некој држави. Међународни суд правде није кривични суд и не може да обави први посао. Подсетимо на Сребреницу. Тамо је утврђено постојање кривичног дела геноцида, али суд је одбио да га припише СР Југославији, односно Србији, и нашао да постоји државна одговорност само зато што нису предузете све мере да се злочин спречи и што нису кажњени доступни починиоци.

Кад је реално очекивати да процес по тужби и контратужби почне?

Према досадашњим искуствима, бар за 18 месеци. Странке, а нарочито Хрватска, могу то новим потезима и да продуже.

Шта бисте, као експерт за међународно право, саветовали српским властима у овом случају?

До сада сам говорио као правник, а сада ћу само као човек који мисли да је сачувао здрав разум: да сачекају крај избора у Хрватској и да брзо почну преговоре о повлачењу тужбе и противтужбе уз тражење других начина за побољшање односа и надокнаду штете жртвама. Кажем „брзо”, јер и Србија може да дође у предизборну психозу па ће онда политичари опет да се јуначе.